Kako se navodi, takvu situaciju koriste Rusija i Kina – dve supersile koje aktivno razvijaju odnose sa Beogradom.
„Nešenel interest“ ukazuje na podatke koje, kako tvrdi list, govore same za sebe, a dovoljno je reći da je poslednji američki predsednik koji je posetio Beograd bio Džimi Karter i to 1980. godine.
Sa druge strane, ruski predsednik Vladimir Putin od dolaska na vlast već četiri puta posećuje prestonicu Srbije, a sa srpskim predsednikom Aleksandrom Vučićem sastao se najmanje 14 puta.
Slično je i sa Kinom, ocenjuje list, predsednik te zemlje Si Đinping je poslednji put u Srbiji bio 2014. godine, a planira da u Srbiju doputuje i ove.
List navodi i nekoliko faktora koji su uticali na to da Peking i Moskva ostvare uticaj koji Vašington nije – pre svega jer je američka politika prema Srbiji nasleđe ’90-ih godina prošlog veka, kada je Vašington odlučio da je podrška muslimana u regionu dobra za sopstveno pozicioniranje među muslimanima širom sveta.
Pored toga, Peking i Moskva dobro razumeju geografski položaj Beograda – budući da se Srbija nalazi na transparentnom koridoru između zapadne Evrope i istočnog Sredozemlja, dok se Amerika posvetila drugim zemljama kao što su Bosna i Hercegovina i Crna Gora, koje su u tom smislu drugostepene.
Takođe, stiče se utisak da američki spoljnopolitički establišment ne želi da razume kako se izmenila međunarodna situacija u poslednjih 20 godina, odnosno da u današnjem multipolarnom svetu male zemlje imaju politički, ekonomski i strateški izbor.
„Kada se sve to uzme u obzir, nejasan je potcenjivački odnos Amerike prema Beogradu – američki lideri pregovaraju sa nekadašnjim protivnicima kao što su Kuba, Vijetnam i Severna Koreja, dok se po pitanju Srbije drže po strani. Ne postoji nikakva strateška logika, a to pokazuje da Amerika na Balkanu izigrava taoca etničkog lobiranja“, zaključuje list.