„U temelju mog pisanja su pre svega lični razlozi, u igri su lični interesi, odnosno lični motivi. Imao sam specifično životno iskustvo koje sam naposletku jedino mogao, hteo i želeo da obradim literarno i da, kroz bavljenje književnošću, iskomuniciram najpre sa samim sobom“, kaže u izjavi za „Sputnjik“ neposredno po proglašenju dobitnika Ninove nagrade Vladimir Tabašević, novi laureat.
Ovo visoko književno priznanje pripalo mu je za roman „Zablude Svetog Sebastijana“ („Laguna“), glasovima tri od pet članova žirija.
Tabaševićevo pisanje je, međutim, jednoglasno ocenjeno kao iskorak u našoj književnoj praksi, kao osveženje, a kako su kazali neki članovi žirija — može da predstavlja i novu meru književnosti.
U kratkom dijalogu sa piscem čiju mladost na izvesan način potcrtavaju patike i džemper u kojima se pojavio u prostoru Dorćol placa, između brojnih kamera i fotoaparata saznajemo i to da se sve ipak (i na sreću) ne završava na razgovoru sa sobom.
„Ukoliko taj način komunikacije sa samim sobom otvori prostor za komunikaciju sa nekim drugim, odnosno sa čitaocem, to je onda ono što biva najdragocenije, a ukoliko ne — ostajem celishodan jer je celishodno za mene kao pisca da se tim temama bavim“, objašnjava Tabašević.
Na pitanje koliko je važan čitalac kome se obraća i da li je od njega ipak važnije samo pisanje, Ninov laureat odgovara da je čitalac važan i da ga nikako ne treba potceniti, ali…
„Važan je čitalac. Ne potcenjujem ga i nije da se ne bavim njime, ali kada pišem, ne mislim o tome ko ima kakve kapacitete da ono što pišem pročita, nego se pitam šta je zapravo ono o čemu ja želim da pišem. Dakle, sve vreme nastojim da se oslobodim tih interiorizovanih policajaca ili onog famoznog umišljenog prosečnog čitaoca koji ima ili nema kapacitet da ovlada nekim tekstom. Pretpostavljam da svako ko ima interes da se na drugačiji način obrati književnosti ima i kapacitet da tom književnošću ovlada“, nedvosmisleno kaže Vladimir Tabašević i zaključuje: „Prosečan čitalac ne znači ništa. Prosečan čitalac znači ono kako izdavač misli da je tržište književnosti raspoloženo prema određenoj vrsti književnosti. Prosečan čitalac je neka vrsta konstrukta koji u realnosti ne postoji. Verujem da je svaki čitalac iznadprosečan. Samo ukoliko želi da čita književnost“.