Tako su se zbunjena nova plemena podelila, svako je govorio svojim jezikom i govor drugih smatrao običnim brbljanjem.
Pomislite samo: protosrpski, rani hrvatski, slovenački, albanski, gudžerati, hindu, ruski, ukrajinski, hutu, tutsi, grčki, engleski — raštrkani svuda po svetu, počinju da prerastaju u kulture i lojalnosti koji će sinove i kćeri Adamove okrenuti jedne protiv drugih i izazvati krvoproliće tokom sledećih deset hiljada godina. Pravi teološki odgovor-pitanje glasi: da li smo to i zaslužili?
Kao i svi najbolji mitovi, i vavilonski dramatizuje jedan od neprivlačnih aspekata nas samih i izražava podsmeh zbog našeg neuspeha da se ponašamo odgovorno i razumno. Odnosno, prekretnica u Vavilonu i nastaje onda kada se povezano društvo sa dobro organizovanim građevinskim projektom pretvara u dezorganizovanu zavađenu rulju koja odustaje od posla i raspršuje se po raznim teritorijama. Prevedeno na vreme sadašnje i vreme ukrajinsko i vreme rusko: zavađeni monasi, građevinska firma koja je renovirala manastire bez tendera, i pobegli, kažu u Carigrad, crkveni velikodostojnici. I pripadnici ukrajinske političke elite, koji sa strane smešeći se i odobravajući gledaju svog novog, kijevskog, takoreći samoproglašenog mitropolita.
Možda bi neko, posle svega, monasima i njihovim starešinama u Kijevu i u Carigradu postavio pitanje: „Zbog čega ste ovakvi?“ A možda bi neko od njih i odgovorio: „Jer smo se udaljili od Božje volje“. U svakom slučaju, ne morate biti pobožni da biste zbog tog raskola u pravoslavlju bili, u najmanju ruku, i razočarani. Jer, Ruska pravoslavna crkva kao institucija ima i najveći ugled kod naroda i u Rusiji i u Ukrajini. Ona je ujedno i najveća građanska organizacija, mesto za dijalog odvojeno od države. Kao institucija nije politički takmac, ali ima ulogu neutralnog arbitra poput teološkog prihvatanja civilnog društva. Demokratske institucije u Rusiji pomažu pravoslavnoj crkvi da efikasnije obavlja svoju društvenu misiju, pa i da izrazi zabrinutost zbog eventualnog pada moralnih principa.
Inače, sada smo svedoci i da unutar crkve postoji dosta opipljivo pitanje spojivosti pravoslavlja, skromnosti i kapitalističkog shvatanja privatnog „biznisa“. Neko bi to nazvao jazom između „božjeg grada“ i „čovečjeg grada“, uz dužno poštovanje svetog Avgustina, a neko bi to jednostavno nazvao kriminalom sa tačno određenim imenom i prezimenom. I titulom. Je li to onda taj vavilonski greh koji treba identifikovati, priznati, ispovediti i on će se izgubiti?
Ne znam, u mojoj školi se nije mnogo pričalo o Vavilonskoj kuli. Više smo pričali o bliskoj nam prošlosti. Istina, ponekad bi nas profesor onako usput upozorio kako vekovima oplakujemo našu sposobnost da se trošimo na međusobne sukobe, a u svaku novu eru stupamo zavađeni. Nekada smo se u ulici kao klinci igrali „Nemaca i partizana“, pa „četnika i partizana“. Ono „partizana i ustaša“, ne znam da li se iko kao klinac igrao. Posle, u potrazi za novim nacionalnim identitetom izvan socijalizma i izvan Jugoslavije, sve su te igre revidirane. A i više nismo klinci. No, možda građanski rat nijednoj strani ni ne donosi konačnu pobedu? To je istorijska činjenica poznata učesnicima, u takvom ratu poraženi pucaju na poražene. Samo, jedni tada još toga nisu svesni. Koliko znam, poslednji put kada su se popovi kod nas međusobno tukli bilo je u ratu 1941—1945. Sada, srećom, monasi u Ukrajini nisu pripucali jedni na druge. Nisu se čak ni za brade hvatali. A mi smo imali pop Ćiru i pop Špiru…
Uvek je bolno kada se od nečega opraštate, a pogotovo od iluzija. Međutim, oprostiti se od iluzija znači sazreti i opstati. Iz vizure mnogih u Evropi, pravoslavlje je još uvek periferija Evrope u potrazi za identitetom. Vreme ideologije je prošlo i sada smo razapeti između, s jedne strane, potrebe da se stane u red ispred međunarodnih sponzora, prihvatajući pravila, ključne reči i medijske poruke, i, s druge strane, potrebe da se ipak nekako razlikujemo i da obezbedimo svoj opstanak u univerzalnoj imaginarnosti savremenog sveta. Kako onda sačuvati ravnotežu između te dve strategije: preveliko poštovanje opštih pravila može da ukalja sliku zemlje i da oteža njenu međunarodnu „prodaju“ ili „udaju“, zavisi kako ko vidi, dok „višak“ identiteta može da dovede do njenog kašnjenja na putu ka „evropskim integracijama“.
Odnosno, mogu li se ponos, istorija, nacionalna homogenost i fabrički dim, uopšte više i nositi sa željom za dominacijom i potrošnjom? I zato, molim vas, kilogram mladog sira, tri kobasice, veknu ražanog hleba i litar mleka. Hvala, danas mi ne treba širenje NATO-a, ali Carigradska patrijaršija će to već obaviti na svoj način…
U današnjoj emisiji „Svet sa Sputnjikom“ sa istoričarem Aleksandrom Rakovićem govorimo o tome da li je Carigradska patrijaršija postala južno krilo NATO-a umesto Turske. Šta znači autokefalnost nove ukrajinske crkve u kontekstu odnosa Moskve i Kijeva? Ko su novi raskolnici, a ko novi božji vojnici?
Zajedničku emisiju Sputnjika i Novosti slušajte danas u 17 časova na talasima radija Novosti 104,7 megaherca, gledajte na stranicama Sputnjika i radija Novosti na Fejsbuku, ali i odloženo na jutjub kanalu „Sputnjik Srbija“.
Urednik i voditelj je Miroslav Lazanski.