Iznenađujuće, ali čak ni u Bibliji nije naznačeno tačno mesto gde se Nojeva barka usidrila. Samo se navodi da se barka zaustavila „u Araratskim planinama“, ali bez preciziranja mesta. Upravo zbog toga su iranski naučnici zaključili da planina Ararat, koja se nalazi na teritoriji današnje Turske, uopšte nije planina koja se pominje u Bibliji.
„Malo je verovatno da su se Nojevi potomci nakon toga preselili u ravnicu Mesopotamije, jer bi se na njihovom putu našli neprohodni planinski grebeni, a najlakši put bi bio duž reke Eufrat, što protivreči 11. glavi iz Knjige postanja, gde se kaže da su Nojevi potomci došli u Mesopotamiju sa istoka“, ubeđeni su istraživači Biblijskog društva u Iranu.
Sastavljači Knjige postanja su pod „Araratskim planinama“ najverovatnije imali u vidu državu Urartu, koja je postojala od 13. do 6. veka pre nove ere na teritoriji savremene Jermenije, istočne Turske i severozapadnog Irana. Nakon analiziranja svih biblijskih dokaza o toj zemlji, iranski istraživači su došli do zaključka da Nojevu barku treba tražiti na severozapadu Irana.
Arheolozi upućuju na to da je u Bibliji reč o planini Tahti Sulejman, na čijem vrhu su pronašli „fosilne ostatke drveta“ koji po veličini odgovaraju opisu Nojeve barke u Bibliji.
„Ko zna, možda su to tragovi biblijske barke? Međutim, postoji nekoliko stvari koje otežavaju da se potvrdi da je pronađeni masivni drveni objekat, star nekoliko hiljada godina, upravo Nojeva barka. Na primer, u Bibliji se govori da je napravljen od ’drveta gofer‘. Mi ni danas ne znamo kakvo je to drvo“, priznaju iranski naučnici.
Kritičari teorije iranskih naučnika ne smatraju izložene argumente ubedljivim i zapažaju niz nepravilnosti.
„Planina Tahti Sulejman se nalazi na teritoriji koja nikad nije ulazila u sastav države Urartu“, izjavio je stručnjak za religiju Ilja Vevjurko. Postoji važan detalj u mitu o potopu: Noje je pristao na prvo mesto koje se pokazalo ispod vode.
„Razlog zašto se upravo planina Ararat smatra biblijskim Araratom — to najviša planina u regionu“, objašnjava Vevjurko.
Judejski istoričar Josif Flavije je u 1. veku naše ere pisao da se ova planina nalazi u Jermeniji. „Tamo ljudi skupljaju smolu za izradu amajlija. Jermeni to mesto nazivaju ’lukom‘ gde se barka usidrila zauvek i ljudi pokazuju ostatke koji su ostali do danas“, svedočio je Flavije.
U Kuranu takođe postoji legenda o potopu, gde je kao poslednje pristanište Nojeve barke nazvana planina El Džudi. Sam naziv planine se prevodi kao „uzvišenje“, a o tome gde se nalazi, više od jednog veka se vode sporovi.
„Prema Kuranu, ta planina se nalazi na području Bliskog istoka, uključujući čak i Severni Kavkaz. Nedavno su u Čečeniji izjavili da su u selu Hindoj pronašli ostatke broda. Uzgred, Čečeni sebe nazivaju ’nohči‘, što se može prevesti kao ’potomci proroka Noja‘“, naglasio je poznati muslimanski bogoslov Farid Salman.
Prema drugoj verziji, planina se nalazi na jugoistoku Turske, nedaleko od sirijske granice. Prema arapskom predanju, barka je pristala na teritoriji savremene Saudijske Arabije.
Svete knjige judaizma, hrišćanstva i islama se ne slažu kada je reč o mestu gde se nalazi Nojeva barka, ali su saglasne u tome da se potop dogodio. Ni savremeni naučnici ne odbacuju tu hipotezu, a neki od njih je u potpunosti podržavaju. Još 1996. godine geolozi sa Univerziteta Kolumbija u SAD pronašli su indirektne dokaze „velike poplave“ u Maloj Aziji.
Tada su Vilijam Rajan i Valter Pitman otkrili na severu Turske brojne građevine stare oko 7,5 hiljada godina, koje su porušene prilikom potopa. Da bi otkrili uzrok katastrofe, naučnici su se okrenuli proučavanju arktičkih lednika, koji su stari više desetina hiljada godina. Istraživanje je potvrdilo da je pre oko 7.800 godina na planeti počela „kišna sezona“ koja je trajala oko 300 godina.
„Crno more je tada potopilo više od 60.000 kvadratnih milja primorske ravnice“, saopštili su naučnici u svom izveštaju.
Osim toga, mit o potopu je poznat u svim delovima sveta i u svim kulturama.
„Sovjetski naučnici to povezuju sa ljudskim iskustvom sa poplavama, crkveni učenjaci sa potopom koji pamte Nojevi potomci, u vreme kada su počeli da se stvaraju mitovi. Sa te tačke gledišta, potop je arhetip globalne kataklizme“, ističe Ilja Vevjurko.
Indirektni dokazi o istoričnosti potopa ne daju mira brojnim tragačima za biblijskom barkom. Samo u poslednjih sto godina barka je „pronalažena“ oko 20 puta i to uglavnom na planini Ararat.
Na primer, 1916. godine, tokom Prvog svetskog rata, poručnik ruske vojske Vladimir Roskovicki je za vreme izviđačkog leta iznad planine navodno primetio ogromni predmet koji je po obliku podsećao na brod.
„Bili smo zbunjeni neobičnom veličinom objekta, mogao se uporediti sa ratnim brodom. On je bio usidren na obali jezera, a polovina se nalazila ispod vode. Još smo bili iznenađeni vratima veličine oko šest kvadratnih metara, što je veoma neobično za brod“, pisao je poručnik 1939. godine.
Sličan opis je 1953. godine dao i Amerikanac Džordž D. Grin, a nakon dve godine i Francuz Fernan Navara. U proleće 1960. godine, za vreme vojnih vežbi američkih vazdušnih snaga, na vrhu planine primećena je „čudna anomalija“. Međutim, nema dokaza o njenom postojanju, jer niko nije dostavio fotografiju.
Uprkos svim ovim „otkrićima“, traganje za relikvijom se nastavlja, a Nojeva barka ostaje jedna od najvećih misterija čovečanstva.