O njoj se nedovoljno zna, a njena žrtva bila je ogromna.
Predata kao zalog miru u harem Bajazita I, sultana koji je na Gazimestanu odrubio glavu njenom ocu Lazaru, sa samo 16 godina prihvatila je da postane politički talac i da se žrtvuje za svoj narod.
Direktan potomak loze Nemanjića, najmlađa ćerka kneza Lazara i kneginje Milice, odgajana je u duhu kulturne renesanse srpskog dvora. Učila je grčki i latinski, pravila dvorskog protokola i tajne dilomatije, veštine i znanja dostojnih princeza.
A onda je Olivera Lazarević, zvana Despina, podnela najteži teret kosovske drame. Posle Kosovske bitke i smrti kneza Lazara na čelu srpske države ostali su udovica kneginja Milica i maloletni knežević Stefan.
Na Državnom saboru, uz saglasnost vlastele i predstavnika Srpske crkve, kneginja Milica donela je odluku o sklapanju mira s Turcima i stupanju u vazalske odnose. Kao zalog miru, dala je najmlađu, jedinu neudatu ćerku, Oliveru, u Bajazitov harem. Prema predanju, prepoznajući značaj njene žrtve, srpski narod je Oliverin put ka haremu posuo laticama ruža.
Princeza Olivera je postala jedna od njegove četiri zakonite supruge-kadune. Prema istorijskim izvorima imala je odlučujući uticaj na dalji položaj Srbije. Lepa i gospodstvena Olivera nije se odrekla pravoslavne vere, a svedočanstva turskih hroničara puna su jeda na Oliveru, koja je osvojila Bajazitovo srce. Od tog vremena nije bilo sultanije koja je imala toliki uticaj na svog supruga, sve do 16. veka i Ruskinje Rokselane (Hurem sultanije).
„Pre svega njene osobine bile su hrabrost, mudrost, istrajnost, požrtvovanost, skromnost, dostojanstvenost, politička darovitost… Sve to doprinelo je da puno učini za svoju zemlju. Naša princeza imala je veliki uticaj na Bajazita. Kažu da je šaputala u bratovljevu korist kada je despot Stefan bio nepravedno oklevetan kod Bajazita. Njenim posredovanjem kneginja Milica i Jefimija, tada već monahinje, uspevaju da od Bajzita dobiju dozvolu za prenos dragocenih moštiju Sv. Petke. To su samo neke od činjenica koje smo pronalazili u pisanim izvorima", kaže u razgovoru za Sputnjik jedan od autora monografije „Princeza Olivera, zaboravljena srpska kneginja", Olivera Šaranović.
Novi potresi u životu srpske princeze nastaju osvajanjima mongolskog kana Tamerlana. Poražen kod Angore 1402, Bajazit biva zarobljen, a s njim i Olivera, koja uspeva da preživi zarobljeništvo i da se u Srbiju vrati 1403. godine. Živela je na dvoru svog brata despota Stefana u Beogradu i bila mu „verni savetnik, podstrekač i tešitelj".
Despota Stefana 1427. nasleđuje Đurađ Branković koji prestonicu premešta u Smederevo, pa se i Olivera tamo seli kako bi mogla da nastavi da pomaže svome sestriću u upravljanju državom. Princeza Olivera je održavala i bliske veze i sa svojom sestrom Jelom Bališić i često putovala kod nje u Dubrovnik gde je bila poznata kao „Domina Despina od krvi svetloga Despota". Nakon sloma srpske despotovine Olivera zauvek napušta Srbiju. O poslednjem periodu njenog života se malo zna, tako da nije poznato ni mesto gde je sahranjena.
Sačuvan je, međutim, vezeni pokrov za kivot Stefana Prvovenčanog, dar Olivere i Bajazita, koji se danas nalazi u riznici manstira Studenica. U oltaru Saborne crkve u Beogradu, na najsvetijem mestu, nalazi se prikaz Oliverinog lika nastao krajem 19. veka.
U produkciji Fonda „Princeza Olivera" 2013. godine snimljen je film „Put ružama posut". Te godine film je svečano zatvorio Filmske susrete u Nišu, a kasnije imao svečanu premijeru u Sava centru. Prikazivan je u Australiji i Čikagu, a ruska publika mogla je da ga vidi na festivalu „Zlatni vitez" 2014. u Tomsku.
„Žrtvu princeze Olivere za spas naroda i otadžbine posle Kosovske bitke, srpski narod je još za njenog života visoko cenio. Ona je smatrana žrtvom biblijskog karaktera, bogougodnom i hristolikom žrtvom prinetom iz slobode ljubavi i poslušanja prema svome rodu i otačastvu. Ako ne poznajemo sopstvenu istoriju, ne poznajemo ni sami sebe. Zato je na svima nama da značajne ličnosti iz naše istorije osvetlimo i otrgnemo od zaborava", ističe Olivera Šaranović.