To, kako ocenjuje turski list, ima i svoje dobre strane, jer Rusija nije tako nepredvidljiva, kao SAD.
List navodi da pojam „američko vojno prisustvo“ Evropljani mogu da shvataju kao pozitivan, jer su podrška SAD u godinama Drugog svetskog rata, savez s njima tokom Hladnog rata i njihove intervencije u sukobima na Balkanu „ostavili pozitivan trag u evropskoj psihologiji“.
To se, međutim, ne može reći za Bliski istok. Od vremena rata u Persijskom zalivu prisustvo američke vojske je značilo samo razaranje za zemlje kojima je ona, kako se verovalo, donosila mir i stabilnost.
„Hurijet dejli njuz“ naglašava da bi bilo „naivno očekivati da će nakon potpunog povlačenja američke vojske situacija u Siriji postati idealna“.
Prema mišljenju lista, ovo je najbolji scenario za sirijskog predsednika Bašara el Asada. Na početku rata napale su ga i zemlje Zapada i Turska, ali je on uspešno pogodio njihova osetljiva mesta.
Zapadnim zemljama je zapretio da će, u slučaju da bude svrgnut, imati posla s radikalnim islamistima, a Turskoj se suprotstavio tako što je kontrolu nad severom svoje zemlje predao Kurdima.
Radnička partija Kurdistana, najstarija i najjača vojna grupacija u regionu, preuzela je zastavu kurdske borbe i moguće je da će tražiti sporazum sa svojim ranijim zaštitnikom — sirijskom vlašću, navodi list.
Turska se u Siriji suočava pre svega s Rusijom, koja ima ogroman uticaj na Damask. List postavlja pitanje kakvu će formu dobiti rusko-turska saradnja nakon odlaska američke vojske.
List navodi da je za to potrebno razumeti ruske namere u regionu — Moskva Zapad, a posebno NATO, posmatra kao pretnju. Kontrola nad Sirijom će joj pomoći da konsoliduje svoju geostratešku poziciju protiv NATO-a i da iskoristi Tursku za raskol unutar Alijanse.
Pre povlačenja američke vojske, Turska je mogla da koristi SAD kao protivtežu Rusiji, ali sada te protivteže neće biti. Ipak, piše „Hurijet dejli njuz“, moguće je da će se Turska lakše dogovoriti s Rusijom, nego s nepredvidljivom Amerikom.