Francuskoj nije prvi put da radi tako nešto, podseća Jovanović. Naš sagovornik je sam bio svedok kada je nekadašnji Francuski predsednik Fransoa Miteran nagovorio tadašnjeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića da dođe u Hag na pregovore o bivšoj Jugoslaviji na početku građanskog rata.
Miteran, koji je važio za prijatelja Srbije i uvažavao doprinose Srba u dva svetska rata, ponudio je tada Miloševiću da se, kako Jovanović kaže, zavađena braća nađu za zajedničkim stolom, na neutralnom terenu i da se sporazumeju ako mogu, a ako ne mogu, da se vrate kućama kao da ništa nije bilo.
Međutim, mesec i po dana kasnije SFRJ Jugoslavija je nestala kao država i secesionističkim republikama je priznata nezavisnost.
„Od tada je Francuska integralni deo geopolitike i geostrategije Zapada u odnosu na balkanski prostor, gde je srpski faktor u celini, ne samo Srbija, izdvojen kao posebno osetljiva tačka na koju treba da se okome. I to okomljavanje na Srbiju traje i dan-danas, mada u nešto lakšim formama“, objašnjava Jovanović.
Prema strategiji Zapada, Srbiju i dalje treba držati pod lupom i pod pritiscima, kako bi je naterali da priznaju nezavisnost Kosova i Metohije.
Dovođenje Tačija u Pariz služi da se inscenira situacija u kojoj bi se pokazalo da Rusija ima i alternativnu politiku u odnosu na Srbiju.
„U ovom slučaju, Putin je bio nevina žrtva celog tog procesa, jer su stavili nekog nepoznatog iza njega, koji mu je u jednom trenutku pružio ruku. Svi pružaju jedni drugima ruke u pauzi i kada je video, on (Putin) se okrenuo, ali je stisnuo tu ruku, kao i svaku drugu. Na kraju, učtivost nalaže da, kada se nađete na nekom zajedničkom skupu, ne smatrate jedni druge neprijateljima. Prema tome, minimum je da se rukujete i ako hoćete da razgovarate, a ako nećete da se udaljite“, kaže Jovanović.
Čak je i razgovor sa Tačijem, prema Jovanovićevim rečima, deo učtivosti. To na Rusiju i na rusku politiku ne može da utiče ni u kom pogledu, uveren je Jovanović.