Matija Bećković, veliki srpski pesnik, zabranu ulaska u Crnu Goru, primio je s mirom mudraca i neizbežnim sarkazmom, prenosi crnogorski portal „Sedmica“. Intervju prenosimo u celini.
Pre nego što im je Broz dao naciju, Crnogorci su bili Srbi u procentu od preko 90 odsto?
— I šta se na zemaljskoj kugli promenilo zbog toga? Ne znači da će se na tome stati i završiti. I sad kad sve imaju, sve vreme im nedostaje nešto na čemu bismo im zavideli. Ostvarili su svoje snove, ali su najnezadovoljniji oni koji su tražili sve što su dobili. Valjda bi se smirili kada bi se cela Crna Gora okrenula ka Naomi Kembel.
Kako kaže prvi čovek Crne Gore, „SPC i pravoslavlje su najveća prepreka modernoj Crnoj Gori da zaokruži svoju državnost“. Šta će se dalje dešavati u CG?
— Nije lako naći novi početak u istoj zemlji i sa istim narodom. Najsigurnije je optužiti Crkvu. I u toj idili preporučivati i podmetati sirotinji da nekoga dobrovoljno linčuje. To je u ljudskoj prirodi. Prva reakcija je da je uvek neko za nešto kriv. A pogotovo je to onaj od koga se najmanje plašimo. To je idealan krivac, koga je lako naći i zapaliti na trgu koji još nije rekonstruisan.
Moćni svet nam je oteo Kosovo. Sad taj isti svet hoće da ga deli, da nam „pokloni“ deo naše celine…
— Nadam se da će ta deoba dugo trajati, pa će se s vremenom i ta ideja zaboraviti.
Puna su nam usta evropskog puta i evropskih vrednosti. Vi ste nas nedavno podsetili da je Gete davno rekao: „Narod koji ima takvu poeziju, zaslužuje bolju sudbinu, a ne da bude rob“. U Geteovo vreme, otvorili smo vrata Evrope narodnim umotvorinama, mitovima, epskom i lirskom poezijom. Sad nam za ulazak u EU one smetaju. Prebacićemo se na tuđe mitove i legende, i preko noći će sve biti u redu i na svom mestu.
Gde smo pogrešili, ili smo politički i strateški uvek u grešci?
— Uopšte nije važno da utvrdimo gde smo pogrešili. Ako grešimo, jedino možemo da ostanemo tu gde smo. I tu počinje svaka kreativnost koja se uvek i rađa u beznađu i očaju. Kako je napisao Ivo Andrić: „Da, trebalo ostati pri svojoj reči, ne odlazeći nikud, i sve što srce žudi, tražiti u dubini svojoj i svoje zemlje, umesto u daljini nedokučivoj i zlih priviđenja. Plašili smo se svega, a trebalo je živeti. I danas ne bi bilo ovako kako jeste: ruke prazne, savest nemirna, pogled izgubljen, duša žedna…“