Ko kaže da Srbi nemaju more: Zarađujemo milione dolara na lososu i tuni

Zahvaljujući lososu i tuni koje srpske firme uvoze iz Norveške, Indonezije i Španije, pa posle prerade izvoze na Zapad, izvoz ribe iz Srbije, u odnosu na 2017. godinu, povećan je za oko 55 odsto, a u poređenju sa 2016. godinom ostvaren je skok od čak 88 odsto.
Sputnik

Zbog jeftine radne snage i znatno manjih troškova proizvodnje, oko 15 srpskih kompanija došlo je na veoma profitabilnu ideju.

Srbi „paklenom mašinom“ osvojili svet, a sad imaju novi neviđen plan (video)

Prethodno uvezenu kvalitetnu morsku ribu prerađuju i plasiraju na tržištu zapadnih zemalja.

Od tog biznisa su tokom 2017. godine ostvarili zaradu od oko 17,6 miliona dolara!

„Preradni kapaciteti rade punom parom. Proizvode se visoko kvalitetne vrste proizvoda: fileti lososa, razni namazi, paštete od tune i lososa, a izvozi se na zahtevno evropsko tržište, koje je u mogućnosti da plati takvu vrstu proizvoda. To je veoma siguran posao“, kaže u izjavi za Sputnjik sekretar u Udruženju za stočarstvo u Privrednoj komori Srbije Nenad Budimović.

I Srbija od toga ima velike benefite kroz zapošljavanje radne snage, priliv od poreza, rast izvoznog potencijala i veći priliv deviza.

Za razliku od srpske prerađivačke industrije, koja je u usponu, proizvodnja slatkovodne ribe je u padu.

Novi izum iz Srbije: Teslagram, zaštita koju je nemoguće falsifikovati

„Proizvodnja slatkovodne, šaranske vrste ribe u Srbiji je u padu jer je skupa, nije dovoljno uređen sam proces proizvodnje i zbog toga nismo konkurentni sa cenom. Istovremeno, ni zemlje EU nisu zainteresovane jer je potrošnja slatkovodne ribe mnogo manja nego potrošnja morske“, objašnjava Budimović.

Naše kompanije koje se bave uzgojem šaranske vrste ribe uglavnom su zastupljene na domaćem tržištu i njihov potencijal se najviše iskazuje u vreme posta i krsnih slava. U Srbiji je, inače, potrošnja ribe oko 2,5 kilograma na godišnjem nivou, pa se po tom parametru nalazimo na dnu lestvice.

„U proizvodnji slatkovodne ribe postoji dosta problema. Pre svega, zakup državnog zemljišta mogao bi da bude realizovan u mnogo većem procentu. Postoji oko 200 hiljada neiskorišćenih utrina koje bi mogle da se pretvore u ribnjake“, ističe Budimović.

On dodaje da je za rast proizvodnje potrebno urediti i cenu vode, odnosno vodnih doprinosa, kako bi naša proizvodnja bila rentabilna i sa višim fazama prerade našla mesto na zahtevnom tržištu EU.

Komentar