Pre Karle del Ponte, razumevanje za „srpsku stvar“ pokazali su i pokazuju i bivši američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri i britanski general Majkl Rouz, bivši komandant Unprofora u vreme rata u Bosni i Hercegovini. Naravno, po okončanju mandata. Spisak takvih je dugačak.
Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže za Sputnjik da se većina „pokajnika“, po odlasku sa najviših političkih funkcija na kojima „apsolutno lojalno i sa viškom adrenalina zastupaju antisrpsku politiku“, bavi, po pravilu, nekim unosnim poslovima.
I Montgomeri se bavi lobiranjem, pa, između ostalih, radi i za neke naše subjekte i nije gadljiv na novac, a ni Karla del Ponte nije gadljiva na novac. Ona se i pre nego što je postala glavna tužiteljka Haškog tribunala bavila unosnim poslovima u pravosuđu i to može da bude jedan od razloga, ali i ne mora da bude, kaže Milivojević.
„Njih, na neki način, nakon što odrade taj mandat, više ne veže ono što se zove apsolutna lojalnost naručiocu posla, bilo da su zastupali neistinu ili istinu, pa onda sada nešto mogu da kažu i za svoju dušu. Ali, realno gledajući, od tih naknadnih kajanja Del Ponteove nema nikakve vajde“, ističe naš sagovornik.
Ona je, dodaje Milivojević, dok je bila glavna tužiteljka Haškog tribunala, mogla da utiče i na proces priznavanja Kosova tako što bi se postavio uslov da nema priznanja dok se ne uspostavi saradnja s Tribunalom koji bi istražio zločine koje je počinila OVK.
„Sve je to ona mogla da uradi, pa nije. Treba biti veliki mazohista, pa se sada radovati tome što se gospođa Del Ponte dosetila da kaže nešto što je morala da kaže kad je njena reč imala težinu. U ovom slučaju, težina njene reči vrlo je upitna“, ističe Milivojević.
On podseća da je Karla del Ponte u međuvremenu postala „plodan autor“, da „piše knjige i ispravlja krive Drine“ i da čini sve ono što je morala da radi kao glavna tužiteljka Haškog tribunala.
„Sve ono što nije učinila i što je učinila na štetu srpskog naroda, ona sad priznaje u svojim knjigama. Ne vidim šta tome može biti razlog, osim da se preporuči nekome ako se bavi lobiranjem, a verujem da se bavi i time“, kaže Milivojević.
Na opasku da britanski general Majkl Rouz, bivši komandant Unprofora, verovatno nije u nekim unosnim poslovima, a ipak menja stav prema Srbima, Milivojević pita šta je on učinio kao komandant Unprofora u BiH?
„Šta je učinio da olakša poziciju, na primer, jedne od zaraćenih strana, konkretno srpske strane u BiH. U vreme kad je on bio šef Unprofora i dalje su iz BiH išle poruke prema zapadnoj javnosti o Srbima kao agresorima na sopstvenu teritoriju, na kojoj vekovima žive“, kaže naš sagovornik.
Milivojević dodaje da nama može biti lakše da kažemo: „Eto, i on to tvrdi“, ali trebalo bi da budemo pragmatični.
„Šta je politička ili životna korist u ovom slučaju za srpsku stranu od toga što je general Rouz promenio stav? Imali smo i onog kanadskog generala (Luis Makenzi) koji je i u toku rata imao različite stavove, koji su bili disonantni u odnosu na NATO, pa je vrlo brzo ’odleteo‘ sa mandata šefa međunarodnih snaga u BiH“, podseća Milivojević.
Kao i svaki narod, i srpski ima potrebu da mu neko prizna da je u nečemu bio u pravu, pa makar i od toga nemao koristi, ali pragmatični narodi i njihove elite više čine da u trenutku kad se donose političke odluke budu na strani onih koji ih donose, zaključio je Milivojević.