Snimanje je već završeno, kaže Tarkovski, koji živi u Firenci i rukovodi Međunarodnim institutom koji nosi ime slavnog režisera.
Snimali smo na mnogim lokacijama gde je on inače radio — Vladimir, Suzdalj, Moskva, Tučkovo, baš na mestu gde je stajala kuća iz „Ogledala“, Mjasnoe, u Švedskoj, u Italiji, na svim mestima gde je snimana „Nostalgija“. To će biti njegova priča. Film je napravljen tako da njegovim glasom Tarkovski priča sam o sebi. Bez komentara. Mnogo se govori o Trakovskom, mnogo je knjiga napisano. Ali film će biti o tome što je on govorio.
Naravno, dobro je što se izučava njegovo stvaralaštvo, ali ponekada se javljaju mitovi i legende koji često nemaju nikakve veze sa realnošću. Želja mi je da svi slušaju upravo njega i zato se trudim da objavljujem njegove tekstove, njegove knjige.
Spremate se da napravite rimejk kultnog očevog filma „Andrej Rubljov“, tačnije da prikažete integralnu verziju. O čemu se zapravo radi?
— Film koji mi svi znamo i koji smo gledali traje 184 minuta, dok je puna verzija duža i traje 204 minuta. Režiser obično mnogo toga montira, čisti. Ali ovde se radi o tome da je moj otac bio prinuđen da izbaci određene delove u vidu cenzure. Kako bi se izdala puna autorska verzija, neophodno je vratiti delove koji su bili cenzurisani. Tek sa ovim cenzurisanim delovima film postaje značajno jasniji, logičniji i plastičniji.
Svi ostali filmovi mog oca su bili prikazivani bez cenzure, samo je sa „Rubljovim“ bila ovakva priča. Generalno, sudbina filma je veoma složena. Kada je on 1966. godine završen, stavljen je na policu, a tek je 1971. godine premijerno prikazan.
Uzgred, iz italijanske verzije „Solarisa“ je bilo izbačeno čak 45 minuta originalnog filma. Takva skraćena verzija je potpuno nejasna, ispao je to sasvim neki drugi film. Otac je rekao da to više nije njegov film i da mogu da rade sa tim filmom šta žele, ali da on ne smatra tu verziju svojim delom. Tek pre deset godina je u Italiji prikazana integralna verzija filma.
Kada je svojevremeno, na konferenciji za medije u Milanu, vaš otac objavio da se neće vratiti u SSSR, to je bila vrsta protesta? Ili je mislio da će se vratiti? Njemu tada nisu oduzeli državljanstvo ni pasoš. Koliko mu je bilo teško da donese takvu odluku i da živi u inostranstvu?
— Tokom snimanja „Nostalgije“ već su počeli određeni problemi. Mada, otac je uvek imao poteškoća. Deo filma je trebalo da bude snimljen u Rusiji, baš u Mjasnom, ali on je već tada počeo da shvata da na njega vrše pritisak. Kada je „Nostalgija“ prikazana u Kanu 1983. godine i uopšte tokom prezentacije filma, različiti sovjetski službenici ali i umetnici su vršili pritisak na žiri i članove stručne javnosti da očev film ne dobije nikakvu nagradu. Situacija je bila veoma neprijatna, jer se zna da je pritisak vršen i na sudije. Režiser Sergej Bondarčuk je bio član žirija. Moj otac nije shvatao tada zašto se jedan sunarodnik toliko trudi da „Nostalgija“ ne dobije nagradu. To ga je veoma uvredilo. Molio je da mu se dozvoli da tri godine živi van granica Sovjetskog Saveza kako bi završio tri filma. Nije želeo zauvek da ostane u inostranstvu, ali kada mu je rečeno da se prvo vrati i da će sve lično prodiskutovati, on je shvatio da nema povratka u Italiju ako se vrati u SSSR. Zato je bio prinuđen da održi tu konferenciju.
Da, nije mu bilo oduzeto državljanstvo, ali on je tako odlučio. I nije mu bilo lako. Štaviše, bilo mu je užasno teško što je odvojen od domovine. Zapravo se na neki način i obistinilo proročanstvo iz filma „Nostalgija“, jer se glavni junak nije vratio. Nije mogao da uradi „Žrtvovanje“ niti da postavi „Borisa Godunova“. Imao je mnogo projekata koje je želeo da ostvari, poput „Život Svetog Antonija“, filma „Hamlet“, ali nije uspeo.
Nažalost, kod nas se često zaboravlja kakav je bio sovjetski period, kakva je bila epoha Brežnjeva, šta je to cenzura, zaboravlja se koliko je često vršen pritisak na umetnike i da su ljudi bukvalno umirali jer im je bilo zabranjeno da rade, da se umetnički iskažu.
Da li je istina da je vaš otac posle određenog vremena počeo loše da komentariše film „Ivanovo detinjstvo“, koji je dobio „Zlatnog lava“ na venecijanaskom festivalu 1962. godine?
— On nikada nije hvalio svoje filmove. Moj otac je u svojim dnevnicima pisao: „Svi govore da ja odlično snimam. Možda to radim bolje od nekih drugih kolega, ali ipak to što radim je loše“. Takođe, pisao je: „Gledao sam ponovo ’Rubljova‘, sve je loše, mnogo grešaka“. To je dragulj svetske kinematografije. Već pola veka se nalazi u 100 najboljih filmova svetske kinematografije, pa ipak, otac je uvek nalazio nekakve greške. On se veoma kritički odnosio prema stvaralaštvu drugih, ali najpre prema sopstvenom. Nisu ga voleli jer je govorio ono što misli, otvoreno i direktno. Ta otvorena kritika je dovela do toga da je imao mnogo neprijatelja među kolegama. Moj otac je bio čovek koji nije bio spreman na kompromise.
Da li mislite da je Tarkovski popularniji u inostrantvu nego u samoj Rusiji?
— Moj otac je uvek imao svoju publiku i bez obzira odakle je, poklonici njegovog dela imaju jednak odnos prema filmovima, isto misle o njegovom stvaralaštvu. Osećanja onih koji prvi put gledaju Tarkovskog u inostranstvu, ista su kao emocije Rusa. To je neverovatan kvalitet, jer on je umeo da dotakne dušu, obraćao se čoveku, a ljudi su svuda isti. Moj otac je uvek govorio da je on ruski umetnik, i upravo zato što je Rus, jasan je drugima. Takođe, smatrao je da ako bude radio kao zapadne kolege, kao italijanski režiseri, da bi to bila propast. „Dobro, snimaću u Italiji, u Švedskoj, u inostranstvu, ali to ću raditi kao ruski umetnik“, tako je govorio moj otac.