Brdo Arditos, ulica Zalokosta, Likavitos, trg Koraj — četiri različita mesta u Atini koje spaja jedno: udomili su hiljade stanovnika grčke prestonice za vreme nemačkog bombardovanja tokom Drugog svetskog rata.
U godinama rata, kao i posle njega, u Atini je postojala mreža od najmanje 400 državnih skloništa: malih, privatnih, rasutih po celoj državi. Svaki ima svoju istoriju i vlastito kulturno nasleđe.
Istoričar Konstantin Kirimis je na kartu Atine uneo više od 80 skloništa. On kroz svoje knjige pokušava da prenese istoriju mlađim generacijama.
Do 1936. godine reč „sklonište“ je bila nepoznanica za Atinjane. Međutim, rat i očekivanje neizbežnog su primorali tadašnju grčku vladu da preduzme mere kako bi zaštitila stanovništvo i stvorila mesto gde bi se oni mogli skloniti pri naletima nemačkih bombi.
Tokom četiri godine rata, u Atini i njenom predgrađu je bilo izgrađeno više od 400 javnih skloništa i nekoliko stotina privatnih, jer je svaka zgrada koja je imala više od tri sprata morala imati prostor za bezbednost. Na taj način su bile napravljene stotine skloništa u stambenim zgradama, zgradama javnih organizacija, železničkim stanicama, lukama, fabrikama, pozorištima i drugim mestima gde je bilo koncentrisano stanovništvo Atine.
Kapacitet državnih skloništa je bio od 30.000 do 40.000 ljudi. Smatra se da je, uzimajući u obzir „privatna“ skloništa, bio pokriven ceo grad.
Za razliku od misterija vezanih za skloništa koje su izmišljali ljudi sa bujnom maštom dok su pričali o njima, u stvarnosti je situacija bila mnogo jednostavnija. Redovno su održavane periodične vežbe. Svaki stanovnik je morao zanti šta da radi u slučaju bombardovanja. Kako bi bolje informisali građane, vlasti su postavljale specijalna obaveštenja na ulazu u javna skloništa. Zakonodavstvo je imalo visoke standarde za izgradnju skloništa. Zidovi su morali da budu od armiranog betona, debljine najmanje 30 centimetara. Osim toga, sklonište je trebalo da ima najmanje dve prostorije, ulazni hol i glavnu prostoriju. Velika skloništa su imala prostoriju za stambeni prostor i toalet. Glavni ulaz je morao da ima jaka vrata, a bio je obavezan makar jedan izlaz u slučaju opasnosti, „da bi svaka osoba mogla da izađe na vreme“, objašnjava Kirimis.
Prihvatilišta su bila raznih dimenzija. Prema rečima Kirimisa, neka skloništa su bila veoma mala, sa kapacitetom od 30-40 ljudi i ona su se nalazila u stambenim zgradama. Druga su mogla da prihvate oko 1.200 osoba. Ona su obuhvatala redove dužine do 200 metara sa nekoliko prostorija.
„Radi bolje stabilnosti, prednost se davala smeštajima sa redovima manjih prostorija, u odnosu na velika otvorena skloništa“, ističe Kirimis.
Skloništa su se nalazila svuda — u centru Atine, u Pireju, na periferijama, u svim mogućim mestima grada. „Katakombe“ u Atini nisu bile namenjene za dugoročan boravak. Kako se bombardovanje završavalo, grad se smirivao, a građani su se vraćali svom svakodnevnom životu. U tom slučaju, građani su provodili u skloništima najviše tri sata.
Jedna osoba je imala kubni metar prostora (i vazduha) na sat, pod uslovom da nije morala da se kreće ili govori, jer bi joj u suprotnom trebalo više kiseonika, a u skladu s tim i više prostora.
Sve gore navedeno se tiče zakona iz 1936. godine, koji je ostao do 1956. godine, kada je ukinuta izgradnja skloništa u privatnim stambenim zgradama. Većina ovih objekata je izgrađena između 1936. i 1940. godine. Međutim, zbog zakona koji je bio na snazi, svaka stambena zgrada koja je izgrađena nakon rata morala je da ima prostoriju koja bi se mogla iskoristiti kao sklonište u slučaju potrebe. Naravno, kada se rat završio i život krenuo uobičajenom kolotečinom, predratni zahtevi i standardi su postali značajno labaviji.
Treba pomenuti i skloništa koja su izgrađena za vreme nemačke okupacije. Okupatori su, posedujući napredne tehnologije, gradili nova najsavremenija skloništa između 1942. i 1944. godine. Njihov zadatak je bio da zaštite od bombardovanja antihitlerove koalicije.
Većina skloništa se nalazila u blizini vojnih objekata kao što su aerodromi, luke, skladišta, a značajan broj se nalazio u Saranskom zalivu i na obližnjim ostrvima.
„Na zidovima jednog od njih pronašli smo freske. Vidite, tu su bili ljudi koji su takođe izražavali sebe tako što su slikali po zidovima“, opisuje Kirimis.
Osim toga, okupatori su više puta zauzimali grčka skloništa, često menjajući njihovu namenu i koristeći ih u druge svrhe, najčešće kao mučilišta. Jedno takvo mesto je trg Koraj.
Skloništa nisu bila korišćena samo za vreme Drugog svetskog rata. Osim za vreme bombardovanja u januaru 1944. godine u Pireju, služila su i za vreme „decembarskog bombardovanja“, preteče građanskog rata, gde su se Grci branili od… Grka.
Danas atinska skloništa ne mogu da se koriste iz više razloga. Jedan od njih je promenjena priroda savremenog rata, razvoj vojne tehnologije i brz rast populacije. Osim toga, većina se decenijama nije održavala, zbog čega bi troškovi remonta bili veoma visoki.
Većina skloništa je porušena, a u nekim slučajevima privatna skloništa su pretvorena u skladišta ili neke druge pomoćne objekte. Suprotno opštem mišljenju, skloništa ne pripadaju ni Ministarstvu kulture ni drugim ustanovama. „Vlasnik skloništa je onaj ko ima vlasništvo nad određenim područjem ili zgradom“, rekao je Kirimis. Na primer, ako se sklonište nalazi na nečijem privatnom zemljištu, onda se i ono nalazi u posedu iste osobe.
Međutim, ove objekte uglavnom nadzire grčka policija i organizacija za specijalno političko planiranje u vanrednim situacijama. Od 400 državnih skloništa, samo jedno je u funkciji, i to zahvaljujući Nemcima, jer je mesto mučenja na trgu Koraj postalo simbol pokreta grčkog otpora, a zatim i spomenik i mesto od istorijskog značaja.
„Danas je samo nekoliko skloništa dostupno za posećivanje“, istakao je Kirimis, koji je optimističan u vezi sa potencijalnom turističkom i kulturnom eksploatacijom tih objekata, kao što se čini u većini evropskih zemalja.
U poslednje vreme se bar jedna državna struktura ozbiljno zainteresovala za obezbeđivanje sredstava za remont pojedinih skloništa. Trenutno se traži način za privlačenje novca i promovisanje ovog projekta. Treba napomenuti da je projekat u početnoj fazi.
Istoričar Kirimis je započeo istraživanja pre nekoliko godina, kada je posetio sklonište u Drapeconi. „Poseta je kod mene odmah probudila interesovanje i počeo sam da tražim detaljnije informacije. Tokom istraživanja sam primetio da ima mnogo praznina, neke informacije su dostupne u fragmentima, pa se ne može stvoriti jedinstvena slika o tome. Zbog toga sam počeo da posećujem skloništa, jer mi je važno da imam potpunije znanje o njima“, objašnjava on.
„To znanje ne sme biti izgubljeno, jer ako se ne preduzmu određene mere, generacije koje dolaze neće ništa znati o tome“.
Zahvaljujući ličnom interesovanju, Kirimis piše već treću knjigu o atinskim skloništima. Prva i druga su objavljene 2015. i 2017. godine, a sledeća će biti izdata 2019. godine. Ove knjige se ne prodaju i knjižarama, jer su štampane u veoma ograničenom tiražu i dostavljene su samo bibliotekama, istorijskim arhivama, kulturnim institucijama i vojnim organizacijama.