Zapravo „crkvena“ objašnjenja uzroka i posledica sasvim jasno i bez nas daju predstavnici Ruske pravoslavne crkve. Osobe koje nisu teolozi, ali su upućene u savremenu istoriju Ukrajine, iz očiglednih razloga su više od svih zabrinuti zbog sudbine ukrajinskih vernika kanonske crkve. Ovaj događaj ima političku dimenziju, a sada je kašu zakuvao lično predsednik Ukrajine.
S obzirom na to da se pojedini episkopi Ukrajinske pravoslavne crkve kolebaju i daju kontradiktorne izjave, a grupe nacionalnih aktivista samo čekaju signal za početak masovnih protesta, dalji razvoj događaja je manje-više jasan.
Iza patrijarha Vartolomeja (kao i iza inicijatora događaja, ukrajinskog predsednika Porošenka), sasvim otvoreno stoji Amerika, gde je koncentrisana većina vernika Carigrada. A kako SAD postupaju prilikom osvajanja tuđih teritorija, dobro je poznato.
Dakle, u početku će se pregovarati sa najvišim klericima kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve u očekivanju ponavljanja „uspeha iz Iraka“, gde je komanda napadnute vojske bila jednostavno kupljena. Zatim, neobraćanje pažnje zapadnih medija na nasilno otuđivanje nepokornih manastira i crkava, proterivanje buntovnih sveštenika i vernika. Zatim „demokratski koalicioni Sinod UPC“ u kojem će kreativno koegzistirati sve religiozne organizacije pod upravom Vartolomeja.
Ukrajinske pravoslavce očigledno čeka mnogo lošeg i strašnog. Ali sada je glavno pitanje kako će ostale crkve na svetu reagovati na ova dešavanja. To će imati presudan značaj, uključujući i sudbinu ukrajinskih pravoslavaca.
Stvar je u tome što je carigradska odluka celom pravoslavnom svetu poslala jasan signal: može se protestovati.
Svaki raskol od sada ima svog pokrovitelja u istanbulskom kvartalu Fener, u stvari u glavnom gradu superdržave koja ima ambicije za globalno upravljanje. Ovaj signal nije poslat samo Ukrajini nego i Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, Bugarskoj, Gruziji, Moldaviji, kao i Rusiji.
Jerarsi, koji su sukobljeni sa svojom upravom, koji su otišli u raskol, isključeni su — signal govori „znate šta treba da uradite“. Od sada anatema nije kazna, uvek postoji alternativa: zgrabite sve što možete odneti i pređite pod američki zaštitu. Uzgred, imajte na umu da države u kojima živite uglavnom ne trpe politički suverenitet, jer se pokoravaju SAD. Zbog toga će biti pružena sveobuhvatna podrška.
Sve ovo je jasan primer Majdana. Sve „obojene revolucije“ od dvehiljaditih godina do danas nisu izvođene u suverenim državama. Tamo su već bile ili proameričke vlade. Vlade koje su vodile politiku u više pravaca su skoro bez ičijeg protivljenja rušili borci za pravu demokratiju i protiv korupcije koje je Zapad podržavao. Otpor nije pružan upravo zbog toga što vlade nisu bile suverene, i one su pokušavale „da se dogovore, kako ne bi sve izgubile“. A „obojeni revolucionari“ su imali praktično zvanične ukaze — vašingtonske sertifikate o usklađenosti njihovog pogroma sa duhom istinske demokratije.
U ovom slučaju, Carigrad koristi mehanizam koji je prema funkcijama pandan Viktoriji Nuland. Od trenutka kad je Nulandova posetila Kijev, prošlo je već dovoljno vremena da bi odgovorili na pitanje da li je Amerika na ovaj način planirala ne samo da oslabi Rusiju nego i da ojača Ukrajinu. Mir nije cilj ovih dešavanja i zato je u najmanju ruku glupa pomisao da će u Ukrajini posle „crkvenog protesta“ nastupiti „crkveni mir“ i poboljšanje situacije.
Dakle, ostale crkve na svetu se suočavaju sa teškim izborom, jer je potrebno ili jasno osuditi postupke Carigrada i izazvati nezadovoljstvo SAD ili ne reagovati i apstraktno pozivati na mirno razrešenje situacije, tj. odugovlačiti do beskonačnosti što je ravno kapitulaciji. Postoji i mogućnost pregovaranja, a zauzvrat bi dobili bezvredne garancije, što je takođe ravno kapitulaciji. Moguće je i otvoreno kapitulirati podržavanjem Vartolomeja i time se otvoriti za sve napade legitimizujući „crkvene proteste“ u budućnosti na svojim teritorijama. A ako se pogleda kako se Amerika sada ponaša sa svojim „saveznicima“ može se sa sigurnošću predvideti — protesti su nezaobilazni u budućnosti.
Zbog toga ostaje nada da će ostale crkve izraziti želju za jedinstvom. U korist tog izbora govori ne samo samoodržanje nego i činjenica da Moskva, za razliku od Carigrada, nema bolest koju ima Vatikan i ne teži prevlasti nad svim hrišćanima na svetu. A šta Rusi misle o protestima, svi znaju.