Makedonski građani bojkotom referenduma nisu samo odgovorili šta misle o promeni imena svoje zemlje, već i šta misle o pritiscima vezanim za to pitanje. Uprkos tome, premijer Makedonije Zoran Zaev uporno pokušava da predlog promena imena zemlje progura kroz parlament (Sobranje).
S obzirom da nije uspeo da zadobije podršku građana za svoj naum i naum zapadnih sila, Zaev je počeo da se služi metodama tako poznatim na Balkanu, a tako primerenim ljudima sa one strane zakona — ucenom. Sa jednom razlikom što Zaev ucenjuje i trguje javno, pred kamerama, i čini se, što bi mladi rekli, bez blama. Sve ono što saznajemo u naknadnim memoarima, vikiliksima, tajnim dokumentima, a što se odnosi na zakulisne pritiske i neprimerene političke trgovine, premijer Makedonije je izrekao na otvorenoj sceni.
Zaev je u svom govoru u Sobranju opoziciji koju čini VMRO–DPMNE ispostavio „nepristojnu ponudu“ — glasajte za promenu ustava, a zauzvrat će vaši članovi optuženi zbog nemira od 27. aprila prošle godine dobiti amnestiju. Sve to uvio je u oblandu nacionalnog pomirenja. Takav vid brutalne trgovine, da se politički rival odrekne svojih suštinskih stavova da bi ugrabio za sebe lični benefit, javno nismo videli čak ni u balkanskoj političkoj pozornici koja često podseća na kaljugu.
Premijer Makedonije, naravno, izbegava da kaže zbog čega su rađani Makedonije protestovali 27. aprila 2017, kada su upali u Sobranje, pa ćemo mi ukratko podsetiti na te događaje.
Neposredan povod za proteste bio je izbor Taljata Džaferija za predsednika Sobranja na nelegalan način, ali u dubini svega stajalo je kršenje Ohridskog sporazuma, prema čijim odredbama najjača makedonska partija u Sobranju tvori vladu sa najjačom albanskom strankom.
Nije zgoreg pomenuti da Socijaldemokratski savez (bivši komunisti) Zorana Zaeva nisu osvojili parlamentarnu većinu na izborima, već je to bio VMRO–DPMNE. Zaev je na čelo vlade stupio, ne voljom svojih građana, već voljom nekoga drugog, izvan Makedonije. U tome je zapravo problem.
Sada mu ne ostaje ništa drugo nego da se služi ucenama kako bi izborio prolaz za politički cilj za koji se zalaže. Ucena kao sredstvo u politici nije retka pojava, kaže Aleksandar Gajić iz Instituta za evropske studije i pre je odraz političke nemoći, nego političke moći. Ali, ovoga puta, ucena se servira na tacni kao — kompromis.
„Ucena se koristi kao sredstvo da se drugoj strani, onoj u odnosu na koju se nema dovoljna moć uticaja, predočava eventualna šteta koja će joj biti naneta ako ne prihvati neku ponudu koja joj se predstavlja dobronamernom. A ta ponuda zapravo to nije, nego služi kao sredstvo odvlačenja pažnje ili ublažavanja utiska da se radi o pokušaju da se dostigne ili ostvari nešto što nije realno ostvarivo, na štetu druge strane“, objašnjava Gajić.
Drugoj strani se pruža manja ili sporedna korist u odnosu na štetu koju mora da podnese, dodaje on.
Na našim prostorima, politička ucena često je korišćena, a najčešće su je koristili međunarodni emisari, poput Ričarda Holbruka, dodaje Gajić. Holbruk se koristio, kaže on, rečnikom pritisaka i ucena, uvijenih u oblandu naizgled fer dogovora. Ukoliko dogovor izostane, uvek je prećeno upotrebom sile.
„Sličnu situaciju prepoznajemo i u politici EU prema ovom, nepridruženom delu Balkana. Stalno se ispostavljaju nekakvi spiskovi i zahtevi koje druga strana treba da ispuni, a sa druge strane im se nudi neki vid posredne ili neposredne koristi, koja će im, nakon prihvatanja, biti prebačena, data ili dozvoljena. Zapravo, radi se o grubim vidovima pritisaka i izrazima nemoći EU na ovom delu Balkana da se postignu neki politički ciljevi“, smatra Gajić.
Isto tako je i „nepristojna ponuda“ izraz političke nemoći Zorana Zaeva, koji je na vlast došao, kako Gajić kaže, nelegalnim posredovanjem tadašnjeg američkog zvaničnika Brajana Hojt Jija:
„Zaev, nakon propasti referenduma i nepostojanja podrške najvećeg dela makedonskog biračkog tela pokušava da kombinacijom ucene i ponude pridobije parlamentarnu većinu kako bi progurao ono što na referendumu građani nisu podržali.“
Makedonska opozicija, prema Gajićevom mišljenju, svesna je ubedljive većine građana koji su bojkotovali referendum i koji ne bi trebalo da nasednu na ucene makedonskog premijera.
VMRO–DPMNE bi trebalo da insistira na onome što je i Zaev obećao tokom referendumske kampanje — vanrednim parlamentarnim izborima ukoliko referendum ne uspe.
Zaev, međutim, mora da insistira na promeni ustava sada, jer on je samo glasnogovornik stvarnih arhitekata sporazuma iz Prespe, a stvarni arhitekti sporazuma ne dolaze iz Makedonije ili Grčke, već iz „međunarodne zajednice“, odnosno sa Zapada.
„Glavne arhitekte su oni koji ignorišu volju naroda i Zoran Zaev mora, kao njihov portparol, da zastupa sporazuma, čak i kada je propao, da izlazi sa ovakvim stavovima i da u ime onih koji imaju realnu političku moć, mnogo veću nego što je njegova, da ulazi u ovakve situacije i iznosi ovakve ponude iza kojih se krije ucena. To nije redak slučaj, to je situacija manje-više prisutna u svim marionetskim i banana-državama“, zaključuje Gajić.
Koliko je obećanje Zorana Zaeva čvrsto možda najbolje govori činjenica da je na suđenju grupi članova VMRO–DPMNE za događaje od 27. aprila prošle godine, sudija Dobrila Kacarska isključila javnost sa suđenja i kaznila advokate odbrane sa po 1.000 evra zbog navodne opstrukcije sudskog procesa.
Možda je i to vrsta pritiska na opoziciju, jer ako se suđenje odvija tajno, a sudija kažnjava advokate, kako to drugačije shvatiti nego kao poruku — kako li će se tek optuženi provesti, ako su njihovi advokati kažnjeni.