Poznati ruski slikari, među kojima su, beogradskoj publici dobro poznati akvarelista, Sergej Alduškin i njegove kolege Ksenija Zemskova, Anatolij Ivakin, Valerija Davidova, Kamila Velijeva, Olga Vlasova, Natalija Čaban i Mihail Stukalin imali su prilike da se dive, ali i da slikaju, kako kažu, čarobna mesta na obali Dunava — Smederevsku i Golubačku tvrđavu, Lepenski Vir, Viminacijum, Tekiju…
Pored lepote jesenje prirode oduševljeni su i odnosom „dobrodušnog i gostoljubivog srpskog naroda“ na koji su nailazili u svakom mestu u kome bi se zaustavili.
Olga Vlasova ističe da su srpski i ruski narod toliko slični da joj se čini da bi se vrlo lako navikla na život u Srbiji, a Valerija Davidova da joj se posebno dopada ukus srpske hrane.
Anatolij Ivakin govori o Golubačkoj tvrđavi koja je na njega ostavila poseban utisak, a legenda o vizantijskoj princezi Jeleni koja je bila u njoj zatočena, podseća ga na slične u njegovoj domovini.
Gde god je tvrđava, kaže, tu je obavezno i lepa devojka koja je ili zatočena u njoj, ili sa vrha najveće kule skače u želji da pobegne od nekog bogatog mladoženje, za koga ne želi da se uda. Vaša Jelena je imala sreće, nju su golubovi radovali.
Za Sergeja Alduškina Srbija već odavno nije strana zemlja — srpska publika jednom godišnje ima priliku da se divi njegovim akvarelima na kojima su, pored njegove Rusije i majstorski naslikanih portreta, vrlo često i prizori iz Crne Gore i Srbije. Pa ipak, ovo putovanje je, kaže, poseban doživljaj — posle reke Volge, pored koje je odrastao, i Dunav je zauzeo posebno mesto na njegovim slikama.
„Ovde se osećam kao kod kuće. Kolonije su za mene poseban doživljaj. Ovde se družimo, radimo ali i uživamo. Bio sam u mnogo gradova u Srbiji i gde god sam išao, toplo sam dočekan“, kaže nam Alduškin.
Plavetnilo Dunava koji im je na nekim mestima izgledao širok gotovo kao more, opčinilo je i ostale njegove kolege koji su obećali da će dogodine ponovo doći, ali će lepote Srbije prethodno pokazati svojim sunarodnicima na izložbi u Moskvi.
Putovanje je završeno na beogradskom Ušću, odakle su umetnici mogli da vide najlepši pogled na Beograd, sa rekom Savom i zvonikom Saborne crkve.