Dolaskom Ju-Tu na tlo Evrope, glavni cirkusant, pevač Bono Voks (u prevodu sa latinskog — dobar glas) tokom nastupa je počeo da šalje političke poruke, ovog puta ne humanitarnog — „pomozimo Africi“ ili „nahranimo gladne“ — karaktera. Za promenu, rok zvezda (u poznim pedesetim), poput mlađanog buntovnika, „udarila“ je po evropskim političarima.
Međutim, problem sa „buntovnim porukama“ irskog humaniste sa sertifikatom je što, narodski rečeno, ne tuče zmiju u glavu, već što udara „lake mete“, desničarske, antimigrantske partije i lidere čija popularnost iz dana u dan raste na Starom kontinentu.
Ma šta ko mislio o rastu popularnosti „ekstremne desnice“ u Evropi, napadi Bona Voksa, koji se na bini pojavljuje ogrnut zastavom EU sa sve zvezdicama, uz hvalospeve Merkelovoj (sećate li se hita „Danke Dojčland“) kod svakog iole svesnog političkog bića moraju pobuditi simpatije za likove, stranke i pokrete koje frontmen Ju-Tu „pozdravlja“ nacističkim pozdravom.
Nesumnjivo, Ju-Tu, a posebno Bono, odavno nisu rokenrol bend već marketinški produkt, a „Dobar glas“ na pragu sedme decenije zna kako da digne prašinu, samim tim i pospeši prodaju i tako uveća svoj bankovni saldo, koji je odavno prešao milijardu dolara.
I tu ništa nije sporno. Sporno je što ovaj, davno provaljeni „humanitarni“ šarlatan, još uvek sebe doživljava kao neku „savest čovečanstva“.
Letimičan pregled karijere, nažalost, najpoznatijeg rokera iz Irske, pokazuje o kakvom čoveku je reč.
Svaka čast Nelsonu Mandeli, Dmitriju Medvedevu i papi Franji, koji su prirodom posla morali da se „druže“ sa Bonom, ali ostatak ekipe s kojom voli da se slika i ćaska iza zatvorenih vrata više se može podičiti ratničkim pohodima nego mirotvorstvom. Klinton, Bler, Buš Mlađi, Olbrajtova samo su neki od Bonovih prijatelja iza čijih su „humanitarnih intervencija“ ostali pustoš, smrt, glad, milioni unesrećenih…
A Bono Voks je, sve pod plaštom borbe protiv siromaštva i spasavanja unesrećene dece u Africi, a „prirodom posla“ humanitarca, postao rado viđen gost lidera najrazvijenijih zapadnih zemalja. Lepo njemu, lepo njima — po principu, zajedno smo humani, publicitet zagarantovan.
I džaba brojne nagrade za „humanitarni rad“, džaba tri puta nominacija za Nobelovu nagradu za mir, licemerje Bona Voksa odavno je provaljeno. O kakvom čoveku je reč, najbolje su prikazali tvorci satiričnog crtaća „Saut Park“ u epizodi nagrađenoj Gremi nagradom.
Nisu samo satiričari „provalili“ lažni humanizam Bona Voksa. Američki pisac Pol Tero, koji je volontirao u Africi, optužio je Bona i slične da su mitomani koji unazađuju Afriku, a mnogi su filantropiju njegovog tipa opisivali kao narcisoidnu.
Novinari Ričard Tomlinson i Fergal O′Brajen upozorili su da je Bono 2006. prikazao turneju „Vertigo“ kao humanitarnu, ali je prodaja ulaznica donela 389 miliona dolara bruto, a bend je većinu zarade zadržao preko firmi registrovanih u Irskoj, koristeći tamošnje niske poreske stope. Primera utaje novca, navodno namenjenog za humanitarne svrhe, nebrojeno je mnogo.
Čovek koji daje sebi za pravo da drži moralne lekcije ne samo liderima već i običnim ljudima da ne čine dovoljno za Afriku, gotovo da ni delić ličnog bogatstva nije udelio siromašnim Afrikancima, dok u (marketinške) posete izbegličkim kampovima dolazi privatnim, luksuznim avionom.
Sporniji od humanitarnog „rada“ je Bonov politički angažman. Dok su velikani rokenrola pre njegove ere, poput Džona Lenona ili Džoa Stramera uvek bili na strani „Trećeg sveta“ protiv (američke) imperije, od Vijetnama preko Nikaragve, „Dobar glas“ je uvek znao da izabere „politički korektnu“ stranu u ratovima.
Na ovim prostorima, proslavio se strasnim poljupcem sa bosanskim/bošnjačkim ratnim ministrom spoljnih poslova Muhamedom Šaćirbejom, inače glavnim Izetbegovićevim lobistom u SAD.
„Alija Izetbegović je fin i dobar čovek. Impresioniran sam njegovom vizijom, humanošću i opuštenošću“, izjavio je svojevremeno nagrađivani „humanitarac“ i „mirotvorac“, poreklom iz Irske.
I kasnije je znao da se opredeli, pa je tako, sve pozivajući se na mir, „cipelario“ i Sadama Huseina i Muamera Gadafija i sve na koje ja američka administracija primenjivala „humanitarne intervencije“. Kao i humanitarni rad, i Bonova borba za mir je bila takva da posle nje nije ostajao ni kamen na kamenu.
Međutim, najava promene globalnog sistema moći pobedom Donalda Trampa nije mu lako pala. Bono je Trampa još pre nego što je izabran za predsednika nazvao „najgorom stvari koja bi se mogla desiti Sjedinjenim Državama“.
„Ne možete da imate starca koji farba kosu i misli da je kul“, rekao je tada Bono, u poznim pedesetim godinama, sa vidno (loše) ofarbanom kosom.
Društveni angažman pevača Ju-Tu u najkraćem bi se mogao opisati sintagmom „antifašizam je poslednje utočište fašista“.
Kao i u sekundarnim aktivnostima Pola Dejvida Hjusona (pravo ime Bona Voksa) i u osnovnom, muzici, moglo bi se reći da su Ju-Tu više marketinški, nego rokenrol velikani. Globalni uspeh Bona i družine rok novinari su davno objasnili rečenicom da su bili jedini novotalasni/postpank bend koji nije bio gadljiv na pare, i zato su se prodali.
A dugo trajanje u vrhu objašnjeno je činjenicom da im već decenijama ploče producira tandem Brajen Ino — Danijel Lenoa, geniji koji su u stanju da od prosečnih bendova naprave svetske velikane. Pomenimo da je, osim Ju-Tu, produkt kuhinje ovog slavnog dvojca i „Koldplej“.
Da ne pričamo o plagiranju „Hepi mandejs“ i „Stoun rouziz“, uz znatno bolju produkciju tandema Lenoa—Ino koja je, uz jaku marketinšku kampanju, lansirala Ju-Tu u sam vrh…
Kad se podvuče crta, Bono i družina su simbol savršenog licemerja i u muzici, i u politici, i u humanitarnom radu. Licemerja koje su odlično naplatili.