Kao pre 60 godina, dobar deo srpske javnosti saznao je dan kasnije za veličanstvenu pobedu srpske odbojkaške reprezentacije protiv Italije, iz dnevnih novina. Utakmice svetskog odbojkaškog prvenstva mnogi u Srbiji ne mogu da gledaju na kablovskom kanalu, dobar deo stanovništva ne koristi internet, što su razlozi našeg povratka u predtelevizijsku prošlost.
Bez obzira na „manjak informacija“ u 21. veku, ono što može sve da nas raduje je još jedan uspeh odbojkaške reprezentacije — plasman u polufinale i pored poraza od Poljske. Kad se uspesima „inkognito“ odbojkaške reprezentacije dodaju rezultati nacionalnih košarkaških i vaterpolo timova, nesporno je da je mala Srbija velesila u kolektivnim sportovima.
Dugogodišnji sportski novinar Aleksandar Ostojić kaže za Sputnjik da postoje dve vrste tajni zbog kojih je Srbija velesila u odbojci, košarci i vaterpolu. Jedna je u genetici, u našem urođenom smislu za kolektivne sportove. Taj smisao je bio izražen još u vreme velike Jugoslavije, kad smo postizali uspehe u kolektivnim sportovima, a u individualnim retko. Bljesnuli su Cerar ili Jure Franko, a u savremeno doba Đoković, ali to su uglavnom izuzeci.
„Druga tajna je u trenerima mlađih kategorija. U sva tri ova sporta imamo sjajne trenere u mlađim kategorijama, koji uspeju da pripreme naše juniore da osvajaju zlatne medalje. I onda kasnije oni to nastave da rade u kontinuitetu kao seniori, jer su im ti treneri dali znanje i usadili taj neki pobednički mentalitet koji ne može da se prepozna u nekim drugim stvarima“, kaže Ostojić.
Od ova tri sporta u kojima smo sjajni, on izdvaja vaterpolo kao sport kojim se na vrhunskom nivou bavi relativno malo zemalja u svetu, tako da je malo lakše doći do vrha, ali time ne umanjuje fenomenalne uspehe naših vaterpolista.
Naš sagovornik ističe da u vaterpolu i košarci postoje i regionalne lige u kojima se takmiče klubovi iz stare Jugoslavije, i u oba sporta su te lige dale fenomenalne rezultate.
Ostojić kaže da su naše najbolje generacije odbojkaša nastajale kad smo imali najgore generacije košarkaša. Dodaje da su mu se mnogi košarkaški treneri žalili da su postojale tzv. sušne godine, kad košarke nije bilo na televiziji, kad nije bilo nekih uspeha i onda svi klinci i klinke koji su visoki i vole da se bave sportom, umesto na košarku, odlaze na odbojku.
„Tako da je odbojka dobijala sjajne generacije kad su košarkaši bili u minusu i obrnuto. Sad je na sceni generacija odbojkaša koja je rođena krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina, baš u vreme kad smo imali najslabije košarkaške juniore, kadete i omladince. Istovremeno, vrlo brzo će, kad ode generacija Teodosića i Bogdanovića, doći neka generacija košarkaša istog godišta kao što su današnji odbojkaši koji neće moći da ponove ove uspehe, jer jednostavno nemaju taj kvalitet“, smatra Ostojić.
To ide ciklično, jer nismo mi dovoljno velika zemlja da bismo imali dovoljan broj dvometraša i za košarku i odbojku.
Kad je reč o odnosu državnih medija, pre svega Javnog servisa prema „malim sportovima“, Ostojić kaže da je mnogo puta pisao o tom „maćehinskom odnosu“. Televizija koju svi mi plaćamo ne mora da prenosi utakmice klubova, ni evropska klupska takmičenja, ali reprezentacija bi morala da bude na Javnom servisu.
„Uvek sam dobijao odgovor od kolega koje rade na Javnom servisu da se raspisuju konkursi godinama unapred, da tu konkurišu i privatni državni emiteri i ko ponudi više para međunarodnoj federaciji dobija pravo prenosa i onda to pravo ili nekom prodaje ili zadrži za sebe. Mene taj odgovor nikad nije zadovoljavao. Nema te cene koja ne može da se plati da bi svako u ovoj zemlji gledao svoju državnu reprezentaciju“, naglašava naš sagovornik.
Ostojić smatra da smo u najpopularnijem sportu slabi zato što je fudbal preuzela država više nego što je trebalo, preuzeo ga je novac više nego što je trebalo i „zbog toga je fudbal kod nas propao, i zbog toga naši fudbaleri mogu da uspeju samo u inostranstvu, a nikako u zemlji“.
U odbojci, košarci i vaterpolu, uspehe imamo upravo zato što su neinteresantni politici i biznisu, jer se u tim sportovima vrte male pare.
„Razgovarao sam prošle godine sa Natašom Kovačević, čuvenom košarkašicom, dok je bila predsednica KK Crvena zvezda. Ona mi je rekla kako imaju velike materijalne probleme da se klub uopšte održi. Pitam je, kolike su to pare, a ona kaže ’treba nam godišnje nešto manje od 100.000 evra‘. Znači, to su cifre u okviru kojih se kreću i vaterpolisti i odbojkaši i ženska košarka i onda ih uporedite sa fudbalom u kojem jedan igrač dobije te pare za dva meseca kroz platu, ili klub kroz obeštećenje dobije 20 puta više. Normalno je da se i oni koji su na ivici zakona upletu u fudbal“, zaključio je Ostojić.