Poznato je da su se u to vreme mnogi srpski vojnici ženili meštankama. Vlasnik hotela „Bela Venecija“ na Krfu u kome je bila smeštena srpska vlada, udao je sve tri ćerke za Srbe. Među onima koji su svoju ljubav pronašli na Krfu bio je i budući ministar spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije Aleksandar Cincar Marković.
Ipak, nisu sve ljubavi bile srećne. Upravo jedna takva romansa — velika, a fatalna, opevana je u divnoj grčkoj pesmi „Ne ljuti se na mene, oko moje“. Njen prevod na srpski glasi ovako:
Ne ljuti se na mene, oko moje
Ne ljuti se na mene, oko moje,
što u tuđinu odlazim
ptica ću postati
i ponovo ću tebi doći.
Otvori prozor,
plavi bosiljku moj,
i slatkim osmehom
poželi mi laku noć.
Ne ljuti se na mene, oko moje,
što ću te sada napustiti
i dođi nakratko, da te vidim
da se od tebe oprostim.
Otvori prozor,
plavi bosiljku moj,
i slatkim osmehom
poželi mi laku noć.
U tim vremenima stradanja i nesreće rodila se ljubav između Grkinje i jednog srpskog vojnika. I kako to biva sa velikim ljubavima u vihoru rata, i ova je imala bolno iskustvo. Mladić je otišao na Solunski front, a devojka ostala da se nada i čeka voljenog i njegova pisma.
Srpski mladić je svoju čežnju za dragom i konačnom slobodom lečio pišući upravo ove stihove. Posle povlačenja srpske vojske sa Krfa i prebacivanja na Solunski front, krećući ka konačnom oslobođenju Srbije, srpski vojnik je poklonio ove reči Krfljanki Hondrojanis Haruli, koja ih je kasnije, uz malu prepravku, pretvorila u pesmu.
Pesma je i danas simbol neraskidivih veza koje postoje između Krfljana i Srba, a uzeta je i kao himna grčko-srpskog prijateljstva. Pesma je pretrpela male prepravke, pa je verziju koju je zapisala Eftihija Papagijanopulos čuo i poznati grčki kompozitor Dimitris Kugiumcis, koji ju je obradio i za nju napisao muziku, a jedna od najlepših izvedbi delo je Jorgosa Dalarasa.