Sputnjik na imanju duševnog posednika Kolubare i brda (video)

Kako izgleda rodno mesto jedne književnosti za koju je kritika odavno kazala da predstavlja jedan od najautentičnijih vrhova srpske literature? Kako je mali Lajkovac postao književna metropola, nemoguće je doznati ako za sagovornika nemate Radovana Belog Markovića.
Sputnik

„Ja nikada nisam imao poriv, valjda zato što je mesto ovo na kojem sam rođen, selo Ćelije na šumadijskoj Kolubari, Lajkovac u kojem živim i belo Valjevo u kojem veći deo moje duše obitava, nisam imao nikad to osećanje da, živeći ovde, nisam istovremeno i u srpskoj prestonici“, kaže nam pisac „Lajkovačke pruge“ dok šetamo starim ćelijanskim mostom kuda je i pruga nekad prolazila. Otkriva nam da nije imao nameru da se „prikući negde u Beogradu“: „To nije jednostavno moguće, moja priroda nije takva. Ja se osećam duševnim posednikom Kolubare i brda. Šta takav čovek, koji ima takav posed, treba da traži u stanu od 30 kvadrata na Dorćolu? Moje relacije su drugačije“, govori Beli Marković o jednom od svojih važnih izbora.

Obilazeći najvažnija mesta piščevog života, ona ista koja su se nastanila i u njegovim knjigama, brzo smo razumeli zašto kroz oba ova sveta — stvarni i literarni —teče najslavnija srpska reka. Te snažne slike Markovićevog detinjstva, zajedno sa piscem, otkrivamo na mestima susreta istorije i književnosti, jave i snova R.B. Markovića. Razume se da kroz sve, kao arterija — teče Kolubara.

Komentar