U emisiji „Svet sa Sputnjikom“ istoričar i publicista Nemanja Starović ukazuje da se više desetina hiljada terorista nalazi na veoma malom prostoru kakav je Idlib i da među njima mesecima dolazi do određenih čarki, pa i oružanih sukoba.
Veoma važan faktor, kada se govori o Idlibu, jeste i Turska. Starović objašnjava da Turska smatra Idlib svojom zonom interesa, budući da je on povezan sa kantonom Afrinom koji je Turska sa svojim snagama i saveznicima ranije zauzela. Turska je čak postavila svoje kontrolne tačke unutar samog Idliba, kojima sa druge strane pariraju kontrolne tačke sirijskih vlasti i Ruske Federacije. Istovremeno treba istaći da su i Turska i Rusija deo astanskog procesa u kojem učestvuje zajedno sa Iranom i vlastima iz Damaska.
Turska pokušava da na neki način uspori namere sirijskih vlasti koje su nestrpljive da što pre povrate i tu enklavu.
„Turska smatra da je potrebno dati više vremena da se dođe do jasne diferencijacije između naoružanih grupa, da se buduće operacije što je moguće preciznije usmere na najradikalnije džihadističke elemente iz nekadašnjeg Nusra fronta, koji je bio deo džihadističke mreže Al Kaide, kao i da bi takođe indiskriminatorni napad mogao da dovede do neželjenih humanitarnih posledica“, kaže Starović.
Prema njegovim rečima, povratak Idliba pod vlast Damaska svakako ne odgovara SAD. U simboličkom smislu to bi predstavljalo definitivan kraj revolucije koju je Amerika podržala 2011. godine.
„U krajnje tehničkom i operativnom smislu to bi umanjilo značaj Sjedinjenih Američkih Država i treba očekivati da Amerika pokuša da sabotira sporazum iz Astane, tako da ne bih isključio i to na šta Rusi upozoravaju, da bi moglo da dođe do novih insceniranih hemijskih napada koji bi poslužili da se novim američkim udarima poremeti status kvo na terenu“, ističe Starović.
Sirijski predsednik Bašar el Asad, prema oceni pukovnika u penziji Ilije Kajteza, pokušava da na krilima dosadašnjih pobeda što je moguće više zaokruži teritoriju.
„Sada je došao red na Idlib gde se okupila šarolika koalicija te takozvane opozicije Asadu, iza čijih leđa stoje pre svih SAD i pomalo Britanija, Francuska i Nemačka“, naglašava Kajtez i dodaje da tri evropske zemlje više statiraju u ovome sukobu, nego što su toliko značajni akteri.
Značaj Idliba, ocenjuje Kajtez, jeste u zaokruživanju teritorije, ali u jednom simboličnom značenju da li će konačno Sjedinjene Američke Države priznati da su u Siriji ostale kratkih rukava.
Naši sagovornici su saglasni da je rat u Siriji prošao kroz različite faze i da je Sirija uspela da konsoliduje oružane snage uz veliku i svesrdnu pomoć Rusije.
„U poslednje tri godine, odnosno od ulaska Ruske Federacije na ratnu pozornicu, dolazi do tog velikog preokreta, do velike podrške koju, zajedno sa iranskim snagama, Rusi daju snagama Bašara el Asada i od tada mi vidimo da se jedna po jedna eliminišu pretnje opstanku sirijskih vlasti i sirijske države u obliku koji poznajemo“, kaže Starović.
On podseća da je prvo u koordinaciji sa kurdskim snagama uništen takozvani „kalifat islamske države“, da bi zatim jedan po jedan bili eliminisani džepovi koje je držala naoružana opozicija u centralnim delovima države, oko Homsa i Hame, kao i u blizini Damaska.
Rat u Siriji je na proleće ušao u osmu godinu. Prema nekim procenama poginulo je oko pola miliona ljudi, milion je ranjeno i negde oko dvanaest miliona žitelja Sirije, odnosno oko polovina stanovništva, jeste raseljeno.
„Siriji se desilo najgore, a to je da se preko njene teritorije nadgornjavaju velike sile“, objašnjava Kajtez.
Bela kuća je shvatila da ono što je nekada predstavljao njen cilj, 2011. i 2012. godine, a to je obaranje režima Bašara el Asada, sada ni u kojem slučaju nije izvodljivo. Starović smatra da su Amerikanci svoje ambicije prilagodili realnom momentu i postavili manje ciljeve. Jedan od njih je svakako bezbednost Izraela, ističe naš sagovornik.
„Vidimo da i Ruska Federacije ima razumevanja za američke zahteve da se, na primer, iranske trupe izmeste najmanje 100 kilometara od izraelskih granica, odnosno od Golanske visoravni, što je lakše dogovoriti, nego sprovesti u praksi, jer Iranci nemaju previše motiva da poštuju takav dogovor Moskve i Vašingtona“, kaže Starović.
Drugi još važniji motiv SAD jeste da se na jedan pravi način utemelje na severoistoku Sirije, dodaje on. To su ona područja koja su pod kontrolom Kurda, čiji su glavni saveznici upravo Sjedinjene Američke Države.
„Upravo taj prostor severoistoka Sirije za SAD u nekoj daljoj perspektivi predstavlja teritorijalni klin iz kojeg će moći da projektuju svoju moć na tri strane — prema samoj Siriji, prema Turskoj, sa kojom su odnosi sve komplikovaniji, i prema Iraku, u kojem Amerika takođe ubrzano gubi svoje pozicije u korist Irana, pa čak i na teritoriji iračkog Kurdistana, gde su iranske pozicije sve jače“, naglašava Starović.
O razmeštanju američkih protivraketnih sistema na severoistoku Sirije naš sagovornik kaže da deluju realno i smatra da to može biti u skladu sa američkim projekcijama i američkim namerama.
„Što se tiče mogućeg napada na Idlib, to takođe ne bih isključio, ali mislim da ukoliko do takvog napada dođe, da će on biti prevashodno marketinškog karaktera, kao što je bio onaj sa proleća ove godine, kada su Rusi upozoreni najmanje pet ili šest časova uoči napada“, zaključuje Starović.