Kada se govori o regionalnim sukobima, ili sukobima „malih“ država i naroda, neretko se govori i o odgovornosti velikih sila, koje zarad svojih interesa te sukobe podgrevaju i ne dozvoljavaju da se okončaju. Slična mišljenja čula su se i čuju se i danas kada su u pitanju sporovi na prostoru bivše Jugoslavije, pa i na Kosovu i Metohiji.
Evropski forum u zapadnoaustrijskom gradiću Alpbahu, na kome je, prema pisanju medija, prisustvovalo nekoliko hiljada učesnika, među kojima i šefovi država i vlada, bio je prilika za susret srpskog predsednika Aleksandra Vučića i predsednika jednostrano proglašenog nezavisnog Kosova Hašima Tačija.
Njih dvojica suočili su svoje stavove dve nedelje pred nastavak razgovora Beograda i Prištine, koji se u Briselu održavaju uz posredništvo Evropske unije.
Utisak je da je opšti ton panela, kome su uz Vučića i Tačija prisustvovali i austrijski predsednik Aleksander van der Belen, slovenački predsednik Borut Pahor i evropski komesar za proširenje Johanes Han, bio da se i srpska i albanska strana zalažu za dogovor bez uplitanja velikih sila, odnosno za dogovor koji će postići Srbi i Albanci, a velike sila ga samo aminovati.
„Nas dvojica moramo da razgovaramo i da tražimo rešenje koje neće trajati dve godine ili 20 godina, nego 200 godina“, naglasio je Vučić, dok je Tači rekao da, iako se Vučić i on ne vole, imaju obavezu da sednu za sto i razgovaraju kako bi pokušali da postignu mirovni sporazum. Prema Tačijevim rečima, niko ne treba da se plaši mirovnih pregovora Kosova i Srbije.
Slično je svoj govor intonirao i evropski komesar za proširenje Johanes Han, rečima da EU ne bi trebalo da naginje nekom rešenju, kao i da Beograd i Priština prvo treba da postignu dogovor.
Srbi i kosovski Albanci teško će postići dogovor bez uplitanja velikih sila jer su se one još početkom devedesetih umešale u jugoslovensku krizu, kaže za Sputnjik politički analitičar sa KiM Aleksandar Stojanović.
„Učešće velikih sila na prostoru Balkana je itekako prisutno u donošenju odluka i u svim konačnim rešenjima. Setićemo se da su i pre dvesta godina velike sile, Britanija, Rusija i Turska, uticale na krojenje granica na Balkanu. Plašim se da je i sada tako“, objašnjava Stojanović i dodaje da, ako pitanje glasi da li bi se balkanski narodi lakše dogovorili bez mešanja velikih sila, onda je odgovor da bi verovatno lakše našli rešenje.
„Međutim, intencija mešanja stranih sila stalno je prisutna i mislim da će se taj trend i dalje nastaviti tako što će se jedna od strana uvek oslanjati na neku od velikih sila“, kaže on.
Stojanović nije siguran da bi Srbi i Albanci mogli da samostalno postignu sporazum kojim bi obe strane bile zadovoljne. To bi moglo da se postigne, smatra on, samo uz prećutnu podršku velikih sila.
„U nekoj od faza pregovora to će se verovatno i desiti. Mislim da u ovom trenutku prostor za dogovor uopšte ne bi ni bio otvoren da Amerikanci nisu to dozvolili i dali neko vreme da vide kako će to da ide. Znači, neka od velikih sila morala je u jednom trenutku da dâ zeleno svetlo i rok za dogovor“, naglašava Stojanović.
To je, prema njegovim rečima, dokaz da dijalog između Beograda i Prištine ne može da teče bez mešanja velikih sila.
Iako Srbi i Albanci do sada nisu bili u prilici da se strateški dogovaraju, ne znači da to ne mogu da urade ubuduće, kaže analitičar Dragomir Anđelković, koji podseća na sporazum Britanije i Irske iz 1922, kao i na sporazum koji je Rusija napravila sa Čečenijom.
„Srbi i Albanci mogu da se dogovore ako budu ostavljeni sami sebi, jer interes je Albanaca da nađu sporazum sa Srbijom. Bez Srbije nikada neće dobiti pravu državnost, makar i dela Kosova. Nikada neće ući u Ujedinjene nacije niti će ih priznati veliki broj zemalja. Srbija ima interes da dobije nazad makar deo teritorije — sada mač lebdi nad teritorijom severa Kosova“, objašnjava Anđelković i dodaje da je srpski interes da sever Kosova bude reintegrisan i da se dobije specijalan status za crkve i manastire.
Sa druge strane, politika kosovskih Albanaca zavisna je od politike njihovih zapadnih mentora, a albanska politička scena je podeljena.
„Imamo dvojicu jakih i još nekoliko manjih lidera u međusobnom sukobu, koji svaki potez gledaju da naplate kroz rejting. Pitanje je imaju li kapacitet da prihvate i kasnije implementiraju sporazum dok Beograd ima stabilnu vlast i može to da uradi. Tako da je problem na albanskoj strani — ograničava ih i spoljni i unutrašnji faktor. Da li će Tači ili neko drugi moći da to prevaziđe, videćemo“, kaže Anđelković.
Dosad, zapadne sile su samo simulirale srpsko-albanski dijalog. Međutim, Zapad je, prema Anđelkovićevim rečima sada podeljen i Amerika bi verovatno prihvatila takav dogovor, dok bi Nemačka, veruje on, ostala pri svojim sadašnjim stavovima jer se radi o ličnom prestižu nemačke kancelarke. Rusija je, sa svoje strane, kaže Anđelković, spremna da prihvati dogovor Srbije i kosovskih Albanaca.
Iako su velike sile danas manje jedinstvene nego što su bile u prošlosti, šanse za dogovor veće su nego ranije, zaključuje Anđelković.