Živanović, naime, isključuje mogućnost da je srpska fabrika „Sojaprotein“ isporučila Makedoniji genetski modifikovanu soju.
„To je teorijski i tehnički nemoguće. ’Sojaprotein‘ ima najsavremeniju laboratoriju za ispitivanje soje, u kojoj se ona, nakon preuzimanja od proizvođača, obavezno zatvara i plombira“, rekao je Živanović za Tanjug.
On je izrazio sumnju u navode makedonske Agencije za hranu i veterinarstvo, koja je, ukazuje, najpre saopštila da je pronađena tona GMO soje, nakon čega je rečeno da se radi o petsto kilograma, da bi na kraju nestao uzorak za ispitivanje.
„Logično je da se uzorak vrati proizvođaču da bi utvrdio da li soja sadrži GMO. A sumnjivo je i to da je istog dana, navodno, otkrivena GMO soja i da su referentne laboratorije to utvrdile“, primećuje genetičar.
Živanović je naglasio da fabrika „Sojaprotein“ iz Bečeja već desetak godina sarađuje sa švajcarskim brendom „Nestle“, koji, kaže, nikada nije imao primedbe na isporučenu robu, dok je Srbija, podseća, slične probleme imala i sa izvozom brašna u Makedoniju.
U tom kontekstu tendencioznim ocenjuje što se nepravilnosti kod srpskih brendova otkrivaju jedino u zemljama u okruženju.
„To se dešava u trenutku kada Srbija ima suficit u budžetu. Ako možemo da opstanemo na švajcarskom tržištu, zašto ne bismo mogli u okolnim zemljama. Ovo je na neki način ’osveta‘ bivših republika za podizanje srpske privrede i industrije“, smatra Živanović.
Na pitanje ima li uopšte GMO soje u Srbiji, kaže da je možda ima u minimalnim količinama, budući da se godišnje kontroliše između deset i petnaest hiljada hektara, a da se soja proizvodi na nekoliko puta većoj površini.
„Prošle godine kontrolisano je 10.000 hektara, a na 27 hektara je otkrivena GMO soja“, kaže Živanović i dodaje da je to manje od 0,3 promila ukupne proizvodnje.
Govoreći o prisutnosti GMO gotovih proizvoda iz uvoza na srpskom tržištu, Živanović kaže da se ne kontroliše promet takvih proizvoda, ali da bi trebalo zakonom uvesti obeležavanje proizvoda sa GMO poreklom.
„Velika je verovatnoća da, recimo, kukuruzni sirup koji se uvozi iz SAD od modifikovanog kukuruza, jer nemaju zakonsku obavezu da obeležavaju GMO proizvode“, ukazuje Živanović.
A da li su GMO proizvodi štetni po zdravlje, teško je, kaže Živanović, tvrditi bez detaljnih naučnih analiza koje bi trebalo da traju najmanje deset godina.
„Postoje tvrdnje da je GMO hrana štetna, ali nema konkretnih dokaza o tome, iako su u Americi vođeni čak i sudski postupci i isplaćivane štete zbog smrti, čiji su uzrok navodno GMO namirnice“, navodi genetičar.
Živanovića više brinu pesticidi, čija je štetnost, za razliku od GMO hrane, naučno potvrđena.
„Ako se analizira masno tkivo kod svinje i kod čoveka od šezdeset godina, može se uočiti da je količina pesticida u organizmu čoveka šezdeset puta veća nego kod svinje, jer se sve te hemikalije koje unosimo kroz hranu akumuliraju u masnim tkivima“, objasnio je Živanović.
Zato je on zagovornik potpune kontrole prodaje i upotrebe pesticida u poljoprivredi.