Tradicionalna albanska porodica sa mnogo članova gotovo da ne postoji u urbanim sredinama na Kosovu i Metohiji. I ne samo urbanim. Pod velikim uticajem modernizacije i globalizacije koja je na Kosovo stigla sa albanskim pokroviteljima, u albansko društvo se polako, ali sigurno uvukao i američki način življenja.
Prema nedavno objavljenim podacima Evrostata za 2016. godinu, stopa fertiliteta, odnosno broj živorođene dece na području Kosova iznosi 1,66 dece po ženi, a u Albaniji je to 1,54, što je ispod evropskog proseka. U Srbiji, ne računajući Kosovo i Metohiju je tek nešto niži i iznosi 1,46 dece po ženi, po čemu smo na dnu evropske lestvice. Stručnjaci za demografiju kažu da je u proseku 2,1 živorođeno dete po ženi ona granica koja obezbeđuje prostu reprodukciju jednog društva.
Koliko je to pad među albanskom populacijom ukazuje podatak da je početkom devedesetih godina prošlog veka fertilitet u Albaniji bio 2,96 dece po ženi, a na Kosovu i Metohiji čak 3,59, što ga je činilo područjem s najvišom stopom fertiliteta u Evropi.
Da se stereotip o mnogočlanim albanskim porodicama održao jasno je, inače ovi podaci ne bi bili iznenađujući pošto je na njih ukazivano i mnogo ranije.
Još početkom 2010. godine godine i ovdašnji mediji su izvestili o „dramatičnom padu nataliteta“ na Kosovu koje je do 2000. godine imalo najvišu stopu nataliteta u Evropi, a 2009. godine im se rodilo blizu 11.000 beba manje nego 2000. godine, što je bio pad od 28 odsto.
I pre dva meseca, prema pisanju prištinskog lista „Zeri“, natalitet na Kosovu i Metohiji neprestano opada. Iako je svojevremeno prosečna albanska porodica sa KiM imala šestoro dece, prema podacima Agencije za statistiku Kosova 2010. godine rođeno je 33.000 beba, a 2016. godine 10.000 manje. U isto vreme, list navodi da je natalitet kod kosmetskih Srba u porastu za oko deset odsto u centralnom delu KiM i oko 12 odsto na području Štrpca.
Na pitanje otkud i pored svega opstaje mit o albanskoj mnogoljudnoj porodici i da će zbog nataliteta Albanaca u Srbiji 2080. biti više nego Srba, istoričar Aleksandar Raković odgovara da je po sredi inercija.
„Mislim da je inercija u pitanju, zato što su oni, zaista, imali više dece nego mi. Kod nas je Vudstok stigao mnogo ranije. Doduše kod njih nikada nije ni stigao, ali su stigli ti trendovi. Kod nas je to došlo sa potrošačkim društvom. Mislim da smo mi počeli negde šezdesetih godina prošlog veka populaciono da opadamo. Albanci su samo u jednom kasnijem vremenskom okviru došli do situacije u kojoj smo mi odavno. Možda pola veka smo već u situaciji da nam se malo dece rađa, a pritom da se puno ljudi iseljava“, kaže za Sputnjik ovaj istoričar.
Prištinski analitičari su, osim nove trendove, za manji broj novorođene dece još 2010. direktno „okrivili“ ogromnu stopu nezaposlenosti, koja se tada, prema različitim procenama, kretala između 40 i čak 70 odsto, bez nade u bolju budućnost koju bi mogle da ponude prištinske partije na vlasti.
Istovremeno, ogroman broj stanovnika Kosova je i tada napuštao tu teritoriju svake godine u potrazi za poslom na Zapadu, od kojih se značajan postotak nikada ne vrati. Međunarodna istraživanja pokazala su da je više od 50 odsto mladih na kraju prve decenije 21. veka želelo da što pre napusti Kosovo.
Situacija ni sada nije ništa bolja i Raković ukazuje na značaj te činjenice.
„Pored toga koliko se rađa i koliko umire, bitno je i koliko se iseljava, a iseljava ih se puno. To su sve faktori koje treba uzimati u obzir kada je reč o tome koliko danas ima Albanaca na Kosovu i Metohiji“, kaže on.
U celoj toj priči je bitan podatak da pre svega odlaze mladi koji su presudni za reproduktivnu sposobnost nacije. Prema podacima, samo u 2015. godini Kosovo je u potrazi za poslom napustilo skoro 120.000 pre svega mladih ljudi.
Sagovornik Sputnjika, međutim, ukazuje da i Srbija, ne računajući Kosmet, svake godine ostane bez čitavog jednog grada od 30.000 ljudi.
„Nećemo mi rešiti problem time što ćemo pokazati da Albanci opadaju po broju živorođene dece i to samo malo sporije nego mi i radovati se tome. Mi ćemo problem rešiti kada ubedimo naše žene da rađaju, a muškarce da ne budu kukavice i da stupaju u brakove čak i kada nemaju sve sređeno u životu“, ističe sagovornik Sputnjika.
A da li se mit i stereotip o broju Albanaca održava po inerciji ili svesno pothranjuje? Albanaca, s obzirom na prištinske zvanične podatke o izašlima na prošlogodišnje izbore za kosovski parlament, prema rečima znalaca, ne može da bude više od milion, što je gotovo duplo manje od ovdašnjih spekulacija o njihovom ukupnom broju.
Kako god bilo, svet će, kako kaže Raković, svakako pripasti onom ko je jači i koga ima više.
„Kako sada stvari stoje Evropa će u jednom momentu u svojoj istoriji imati vrlo značajnu islamsku populaciju koja se više neće zadovoljavati statusom manjina, etničkih zajednica i slično. Francuzi i Nemci to jako dobro znaju, pa su na popisima prestali da popisuju stanovništvo prema veroispovesti, upravo da se ne bi pokazalo koliko ima muslimana zaista“, ističe sagovornik Sputnjika.
To, dodaje on, potvrđuju i podaci Evrostata prema kojima samo Turska ima dvoje živorođene dece po ženi što obezbeđuje prostu reprodukciji. Toj cifri su se samo primakli Francuska sa 1,92 deteta i Švedska sa 1,85, upravo države sa brojnom muslimanskom populacijom.