Američki predsednik Donald Tramp potpisao je Zakon o odbrambenoj politici vredan skoro 716 milijardi dolara, u kojem je posebna pažnja posvećena Ruskoj Federaciji. Naime, tim dokumentom SAD zamrzavaju ispunjavanje Sporazuma o otvorenom nebu s Rusijom, dok ona „ne bude počela ponovo da ga poštuje“.
U vojnom budžetu konstatuje se i postojanje pretnje u Evropi zbog „ruske agresije“, za čije obuzdavanje je potrebno preduzeti vojne mere zajedno sa saveznicima iz NATO-a. Tako se u sklopu „Evropske inicijative za obuzdavanje“ predviđa potrošnja 6,3 milijarde dolara, koja će uticati na povećanje vojnog prisustva SAD na granici sa Rusijom.
Zamenik direktora Instituta strateških studija i prognoza sa Ruskog univerziteta prijateljstva naroda Nikita Danjuk kaže da je povećanje vojnog budžeta SAD vezano za njihov pokušaj da se suprotstave sve većoj vojnoj moći Rusije i Kine.
„U tom smislu dovoljno je pogledati američku strategiju nacionalne bezbednosti, vojnu doktrinu i nuklearni program. Zato ovde ništa ne bi trebalo da nas iznenađuje. Naime, jasno je da vojni budžet nosi određenu poruku ne samo o spoljnoj politici i poziciji SAD na međunarodnoj sceni, već i o unutrašnjoj, jer Donald Tramp pokušava da dobije podršku vojnog sektora, ali i čitave namenske industrije, čiji su krugovi veoma uticajni. Takođe, povećanje budžeta za šest odsto može da pomogne Donaldu Trampu da zaradi još neke političke poene, posebno pred predstojeće izbore za Kongres“, kaže Danjuk.
Novi američki vojni budžet nije iznenađenje ni za Predraga Rajića iz Centra za društvenu stabilnost, jer, kako objašnjava, predstavlja kontinuitet američke politike.
„SAD nastavljaju ove godine, a sasvim sigurno će tako biti i naredne, da se u svim svojim budžetskim periodima na isti način bave svojom spoljnom politikom. Činjenica da je Rusija apostrofirana kao jedna od glavnih, ako ne i ključna pretnja takođe nije iznenađenje, jer je i to pitanje kontinuiteta SAD. E sad, zašto je to tako? Pa zato što je politika velikih država ili velikih, krupnih sistema kao što je američki, nalik onim tankerima koji se vrlo teško okreću u nekom drugom pravcu, pa nije realno očekivati da se može naglo okrenuti politika jedne takve sile kao što je Amerika, pogotovo prema državama koje dugi niz godina smatra takmacima“, napominje Rajić.
On dodaje da predsednik SAD svakako ima velike nadležnosti, ali sa druge strane ima i određena ograničenja, što se najbolje vidi u pogledu budžetske politike. Budžet, naglašava Rajić, donosi Kongres, a ne predsednik SAD, pa je u tom smislu Donaldu Trampu za sprovođenje svoje politike neophodna podrška Kongresa.
„Iako je američki predsednik naizgled u lagodnoj situaciji, jer većinu u oba doma Kongresa i dalje imaju njegovi partijski saborci republikanci, problem je u tome što je Donald Tramp neko ko ima drugačiju viziju spoljne politike, koja je latentno izolacionistička. On se usmerio pre svega na Daleki istok, dok Rusku Federaciju opšte ne percipira kao pretnju. On takođe nema ni neko razumevanje za trošenje sredstava kada je u pitanju NATO, jer ne vidi da postoji pretnja članicama u Evropi od strane Ruske Federacije, ali problem u tome što njegovo mišljenje ne dele kolege iz najuticajnijeg krila republikanske partije — neokonzervativci“, pojašnjava Rajić.
Ovaj budžet, kao i sve ono što je apostrofirano u njemu i što se odnosi na Rusku Federaciju, jeste pitanje kompromisa koji je američki predsednik morao da napravi, ocenjuje Rajić.
„Ono što je Tramp dobio u ovoj vrsti političke trgovine jeste činjenica da je ovaj budžet veći nego prošle godine i prevazilazi sve budžete u vreme Obamine administracije. Tramp je uspeo da poveća plate vojnicima i svim licima koja su zaposlena u vojsci, što je bilo jedno od njegovih predizbornih obećanja, a on i inače uživa prilično visoku podršku u armiji, pa je Tramp ovim sasvim sigurno uspeo da zaokruži svoju glasačku bazu. To mu je u ovom momentu bilo mnogo mnogo važnije od toga koja će država biti percipirana u okviru budžetskog zakona kao američka pretnja“, kategoričan je Rajić.
Naš sagovornik dodaje da iako cifre navedene u budžetu deluju impozantno, šest milijardi dolara koliko je izdvojeno za američko prisustvo u Evropi zapravo nije prevelika cifra.
Taj novac je, kaže, odvojen za servisiranje postojećih američkih vojnih snaga u Evropi, konkretno na istočnom krilu. One su sada prisutne u Poljskoj i to po sistemu rotacije i ovaj novac je dovoljan da bi te snage, koje su po brojnosti relativno skromne, ipak bile dobro opremljene i mogle da funkcionišu onako kako je to bilo zamišljeno na NATO samitima.
„Dakle, nema tu nekog velikog pomeranja, ali ono što može biti daleko interesantnije jeste da li će Vašington pristati na ponudu Varšave i Tirane. Naime, Albanci traže otvaranje NATO baze na svom tlu, dok Poljaci žele otvaranje baš američke vojne baze, sa daleko većim brojem vojnika, i spremni su da za to odvoje sva neophodna sredstva kako to Amerikance ne bi koštalo ništa. Treba videti kakvu će odluku Pentagon i Donald Tramp doneti shodno tim predlozima“, kaže Rajić za Sputnjik.