Preci današnjih stanovnika Južne Osetije su narodi Alani, Skiti i Sarmati. Oni su živeli na području Južne Osetije pre 600 godina i to je bila država Alanija koja se prostirala od Rostova do Kaspijskog mora. Posle napada Mongola i Tatara u 14. veku Alanija je izgubila samostalnost i preci su, da bi opstali, pobegli u planine. U sastav Ruske imperije Osetinci su ušli 1774. godine kao jedan narod, tada nisu bili podeljeni na Severnu i Južnu Osetiju. U tom statusu su bili sve do 1922. i formiranja Sovjetskog Saveza. Tada je sovjetsko rukovodstvo sa Staljinom donelo neke bitne odluke za Osetince.
U Chinvaliju vam kažu da je Staljin bio Osetinac, otac mu je bio Osetinac, porodično ime Džugajev, posle su mu Gruzijci dodali ono „švili“, pa je ispalo Džugašvili. Osetinci su se u to vreme naseljavali po Gruziji i lokalne vlasti su ih upisivale kao Gruzijce.
No, upravo u vreme Staljina došlo je do podele na Severnu i Južnu Osetiju. Staljin je doneo odluku da se Osetija južno od vrhova Kavkaza uključi u Gruziju kao autonomna oblast Južna Osetija, a istom odlukom Severna Osetija je ušla u sastav Ruske Federacije kao autonomna republika. Dakle, dok je bio SSSR Južna Osetija je bila autonomna oblast u sastavu Gruzije.
Zapravo, prvi incidenti počeli su pod kraj života SSSR-a — nacionalizam u Gruziji, odnos prema nacionalnim manjinama kao prema građanima drugog reda, maltretiranje Osetinaca, parole „ Gruzija samo za Gruzijce“. Vlasti Gruzije tada su zabranile nacionalnim manjinama da imaju više od dvoje dece. O tome govori i članak autora Kančelašvilija u gruzijskim novinama „Sakatrvilu“. U Gruziji su tada zabranjeni ruski, osetinski i abhaski jezik, nametnut je gruzijski kao jedini službeni jezik. Danas su u Južnoj Osetiji službeni jezici osetinski i ruski, a tamo gde u Južnoj Osetiji žive i Gruzijci i gruzijski je jezik službeni. Južna Osetija je administrativno podeljena na četiri okruga, u okrugu Lanjingorski žive i Gruzijci. Sve do 2008. godine taj je okrug bio pod direktnom upravom Tbilisija.
Prvi direktni okršaj Gruzije sa Južnom Osetijom počeo je 23. novembra 1989. godine na verski praznik Dživar Guba. Tog dana su gruzijske vlasti pustile iz zatvora 40.000 kriminalaca i nahuškale ih da krenu na Chinvali radi demonstracije sile. Sprečen je njihov ulazak u grad, ništa nisu postigli, ali su ipak pobunili neka gruzijska sela u Južnoj Osetiji. Onda je došlo do postavljanja čekpointa na drumovima, otimanja ljudi, zaseda i ubistava. Polazeći od te situacije, Skupština Autonomne Oblasti Južne Osetije donela je 20. septembra 1990. godine odluku da status Autonomne Oblasti preraste u status Autonomne Republike Južne Osetije u sastavu Gruzije.
Znači, tada Južna Osetija još nije izašla iz sastava Gruzije, ali je Gruzija reagovala tako što je ukinula svaki status autonomije Južnoj Osetiji. Gruzija prvo proteruje oko 100.000 Osetinaca, a zatim kreće preostalo stanovništvo da podvrgava teroru. Poznat je slučaj da su 12 građana Južne Osetije Gruzijci zatvorili u jednu cev, a onda tu cev zavarili. Ipak, na inicijativu Rusije 14. jula 1992. godine u Južnu Osetiju stižu mirovne snage, koje su činili po bataljon ruskih vojnika, bataljon gruzijske vojske i bataljon od lokalnih Osetinaca. Zavladao je relativni mir, no dolaskom Sakašvilija na vlast u Tbilisiju, stvari se opet komplikuju. I zaista, u noći između 7. i 8. avgusta 2008. godine Gruzijci su napali Južnu Osetiju. Prethodno su povukli svoj mirovni bataljon, a onda ga odmah uključili u napad.
Rusi su upozoravali Gruziju, Moskva nije htela da se meša do zadnjeg trena. No, kada su poginuli i ruski vojnici, onda su ruske trupe krenule. U tom sukobu koji je trajao pet dana Južna Osetija je imala blizu 2.000 poginulih, 130 nestalih, 6.000 ranjenih. Za zemlju od samo 70.000 stanovnika to je mnogo.
Osetinci su ratnički narod, u Drugom svetskom ratu imali su 36 heroja Sovjetskog Saveza, 22 generala sovjetske armije. Nemački Vermaht nikada nije zauzeo Kavkaz, nije ušao ni u Vladikavkaz, ni u Chinvali. Južna Osetija se oslanja na Ruse i Rusiju i imaju njihovu podršku. U Chinvaliju kažu: „Bićemo uz Ruse i kada Rusi ne budu Rusi…“