Iran nije Severna Koreja, decidiran je moćni komandant iranske Revolucionarne garde, general Muhamed Ali Džafari u svom odgovoru na ponudu američkog predsednika Donalda Trampa da Amerika i Islamska republika sednu za pregovarački sto bez ikakvih preduslova.
Džafari nije jedini iranski zvaničnik koji je odbio američku ponudu. Portparol iranskog Ministarstva spoljnih poslova Bahram Kasemi poručio je: ne pristajemo na bezuslovne pregovore u situaciji kada je Amerika već uvela sankcije našoj zemlji i ucenjuje druge države da ne posluju sa Iranom.
Do sada se nikada nije desilo nesaglasje između političkih stavova političkog i vojnog krila Islamske revolucije. Revolucionarna garda ili Korpus čuvara islamske revolucije (Sepah), kako glasi puno ime ove organizacije, predstavlja najmoćniju vojnu silu u Iranu.
General Džafari zapoveda kopnenim, vazdušnim i pomorskim snagama, koje imaju oko 125.000 ljudi, a ako se tom broju doda i paravojna milicija Basidž, od oko 90.000, koju Sepah kontroliše, vidimo da se radi o respektabilnoj vojnoj sili.
Sepah nije samo oružana formacija, njegovi pipci duboko se pružaju i kroz iransku politiku, ekonomiju, pa i među klerom, tako da se radi o izuzetno moćnoj vojno-političko-ekonomskoj strukturi, koja prema nekim analitičarima, više utiče na politički život Irana od Vrhovnog verskog saveta. Utoliko Džafarijevo odbijanje Trampove ponude ima i veliki politički značaj.
Džafarijevo poređenje Irana sa Severnom Korejom nije slučajno i, mada bi neobaveštenom posmatraču moglo da izgleda da te dve zemlje imaju mnogo toga zajedničkog jer ih je Amerika strpala u isti koš, među njima su velike razlike, kaže spoljnopolitički komentator Borislav Korkodelović.
Svi važni akteri u regionu severoistočne Azije, kome pripada Severna Koreja, založili su se za pregovore, jer su strahovali od severnokorejskog nuklearnog arsenala.
„Tu je bilo potpuno saglasje, s tim što su Južna Koreja i u značajnoj meri Kina uveliko pomagale i predsedniku Trampu i Kim Džong Unu da sednu za pregovarački sto. Čitava atmosfera bila je pozitivna“, navodi Korkodelović i dodaje da je situacija na Bliskom istoku gotovo sasvim suprotna.
Izrael, Saudijska Arabija i u značajnoj meri Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE) uslovljavaju podršku Donaldu Trampu u njegovoj konfrontaciji sa Iranom, objašnjava naš sagovornik uz napomenu:
„Ta tri regionalna faktora, plus veoma snažan projevrejski lobi u SAD i lobističke aktivnosti Saudijske Arabije i UAE utiču da je, makar do juče, predsednik Tramp zauzimao veoma oštar stav u odnosu na Iran.“
Osim toga, navodi Korkodelović, Tramp smatra da će maksimalnim pritiskom na Iran, kao što je to u određenoj meri postigao sa Severnom Korejom, moći da natera Teheran da sedne za pregovarački sto.
„To ne mora da bude tako. Iran je znatno veća država od Severne Koreje, ima preko 80 miliona stanovnika. To je mlado stanovništvo, veoma dobro obrazovano, koje komunicira sa svetom“, kaže Korkodelović.
Treća važna, i kako Korkodelović kaže, za njega omiljena razlika između dve zemlje je unutrašnji politički i intelektualni život u Iranu. Za razliku od mnogih predstava koje šire zapadni mediji, Iran je otvoreno društvo ukoliko se ne dira u bazične principe sistema, koji glase da se radi o Islamskoj republici.
„Izvan toga, može da se diskutuje o najrazličitijim stvarima i to se čini. Iran ima preko 7000 medija, od dosta liberalnih i reformističkih, do krajnje dogmatskih“, objašnjava Korkodelović i dodaje da se isto odnosi i na politički život.
„Imate dva velika bloka — reformiste i konzervativce, odnosno principaliste, i oni često vode ljute političke bitke, a jedna od glavnih tema je odnos, kako to konzervativci kažu, prema Velikoj Satani, odnosno prema SAD.“
U Iranu ne postoji jednopartijski sistem ili diktatura jednog čoveka, kao što je to slučaj sa Severnom Korejom, poentira Korkodelović. Dok je Kim uspeo da preokrene političku scenu za oko šest meseci, u Iranu postoje velike razlike u pogledu odnosa prema SAD, što će stvoriti velike probleme, ukoliko dođe do istinskih napora obe strane da otpočnu pregovore.
Iduća razlika tiče se, prema Korkodelovićevim rečima, samog Trampa, koji pokušava da uništi sve tekovine svog prethodnika Baraka Obame, pa i nuklearni sporazum sa Iranom iz 2015.
„Tramp je opozvao taj sporazum, tvrdeći da je on loš, između ostalog i zato što je to veliki Obamin spoljnopolitički uspeh“, kaže Korkodelović, dok je poslednja razlika vezana i za Trampa i njegovo okruženje, u kome nema „odrasle osobe u sobi“.
„Tu su uglavnom ostrašćeni ljudi, koji imaju predrasude, naročito prema Iranu. Takvi ljudi, poput savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona i državnog sekretara Majka Pompea, glavni su zagovornici izuzetno tvrde politike koja, mada oni to negiraju, ide i do promene režima“, objašnjava Korkodelović.
Tramp ne može sankcijama da natera Iran da pristane na pregovore, uprkos teškoj ekonomskoj situaciji u zemlji i nezadovoljstvu koje postoji zbog toga, zaključuje Korkodelović.
„Sankcije teraju Iran, kao što je bio slučaj pre postizanja sporazuma, da ubrza rad na nuklearnom programu, kao što je u nekoj meri radio i Kim pre januara ove godine. U stvari, Iran je u značajnoj meriizvršio kontrapritisak na administraciju predsednika Obame — što su sankcije bile jače, to je Iran ubrzavao rad na nuklearnom programu“, kaže on.