Uprkos tome što je pre samo deset dana američki predsednik nazvao EU „neprijateljem SAD“, a sastanak ministara finansija G20 u Buenos Arijesu proteklog vikenda kulminirao izjavom francuskog ministra Bruna le Mera, da „Unija neće pregovarati sa SAD sa pištoljem uperenim u glavu“, zajednički jezik su pronašli Donald Tramp i predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker na sastanku u Vašingtonu.
Ne samo da su se EU i SAD saglasile da se kreću ka potpunom ukidanju carina, ograničenja i subvencija, već je Unija pristala da kupi veliku količinu američke soje, kao i da poveća uvoz američkog tečnog gasa.
Na pitanje kako je došlo do ovakvog obrta u odnosima Brisela i Vašingtona, politikolog sa Instituta za evropske studije Stevan Gajić kaže da Trampovu vladavinu karakteriše to da se njegova politika nekoliko puta resko menjala u vrlo kratkom vremenskom periodu i to na više meridijana.
U prilog toj tvrdnji Gajić navodi primer Severne Koreje i činjenice da su sa Trampove strane pljuštale uvrede na račun Kim Džong Una, da bi se čitava ujdurma okončala njihovim susretom.
Slično je, kaže naš sagovornik, i kada je reč o Trampovom odnosu prema NATO-u ili Rusiji, pa sve nekako podseća na neki revolveraški triler u kome ne znate šta će se na kraju dogoditi.
„Bez obzira na tu pojavnu konfuziju u njegovim rečima i delima, jasno je da Tramp ima sopstvenu spoljnu politiku koju ne može u potpunosti da sprovodi. On je stalno suočen kako sa unutrašnjim otporima u samoj administraciji, tako i otporima u ’atlantističkim‘ krugovima u Evropskoj uniji koji su materijalizovani u Briselu, sedištu i NATO-a i EU. Međutim, to što je sada naglo došlo do otopljavanja na relaciji Brisel—Vašington, ne znači da je ono trajno, jer mislim da Tramp i dalje, privatno, ostaje izolacionista i da će iskoristiti prvu priliku da se vrati toj svojoj liniji, ukoliko bude imao dovoljno čvrstu podršku, pre svega u sopstvenoj partiji, a onda i u javnosti u SAD, sa kojom je stalno na ratnoj nozi“, kaže Gajić.
Objašnjavajući šta je bilo presudno da Evropska unija za samo nekoliko dana u tolikoj meri reterira u stavu prema SAD, Gajić kaže da se Brisel prilagođava Trampu kao elementarnoj nepogodi, pa shodno tome menja i svoju taktiku.
„Tramp dolazi iz sveta biznisa i ponaša se u okviru ’biznis kulture‘ SAD, gde se tim pokeraškim pretnjama i blefovima vodi određena vrsta pregovora i cenjkanja. U Evropskoj uniji su to dobro shvatili, pa na ovaj način pokušavaju američkog predsednika, praktično, da uteraju u sopstvenu igru. Primera radi, kada bi Nemačka i ostale evropske članice NATO-a zaista počele da izdvajaju dva odsto BDP-a za budžet Alijanse, sa tendencijom da taj procenat naraste na četiri odsto kao što je to tražio američki predsednik, Tramp bi se našao u pat poziciji, a njegova inicijalna anti-NATO pozicija bi se pretvorila u nešto sasvim suprotno. NATO bi ojačao, a Trampova priča bi, da Amerika treba da izađe iz te organizacije, propala“, primećuje Gajić.
Toga su, dodaje, vrlo svesni atlantski krugovi u Briselu, pa pokušavaju da tim „kreni—stani“ blefovima, Trampa uvedu u bezizlaznu poziciju.
Takođe, napominje Gajić, nije iznenađenje to što se upravo Francuska do sada najviše suprotstavljala potezima američkog predsednika prema EU, jer je ta zemlja sa dolaskom Makrona, a uz slabljenje nemačke kancelarke Angele Merkel, postala lider globalističke ideologije u samoj Evropskoj uniji.
„Ovo što se sada dešava na relaciji Brisel—Vašington ide u korist, pre svega, tim snagama, jer mislim da su oni spremni da žrtvuju određene ekonomske interese, ukoliko će viša ideološka agenda ostati netaknuta. Mislim da je održavanje te ’stare agende‘ i ideološke matrice mnogo viši cilj zbog kojih su Francuska, ali i Brisel koji je oličen u Junkeru i Mogerinijevoj, spremni na takve ustupke Trampu“, kategoričan je Gajić.