Samo tri meseca je prošlo od prethodnog kršenja CEFTA sporazuma. Posle jedva „ispeglanih“ dobro poznatih makedonskih vancarinskih barijera na uvoz srpskog brašna, sada je na redu slučaj Priština. Srbiji, kao i ostalima, uveli su carinu od 30 odsto na uvoz sezonskog voća i povrća i kukuruza.
„Zaštitna mera“, kako ju je Priština nazvala, na snazi je već pet dana, a da li će doći do sednice Komiteta CEFTA, kao i sastanka resornih ministara Srbije, BiH i Makedonije, još nije poznato. Ministar trgovine Srbije Rasim Ljajić je izjavio da će tražiti njihovo hitno zasedanje.
Pitanje koliko je, međutim, izvodljiv sastanak Komiteta CEFTA nije bez osnova, jer je krajem januara ove godine predsedavanje toj organizaciji preuzeo UNMIK u ime Kosova. Tada je kosovski ministar trgovine Bajram Hasani najavio da će strateški cilj CEFTA biti stvaranje regionalne ekonomske zone.
A kako ona izgleda, videli smo već posle nepunih pola godine. Dan pošto je 18. jula na snagu stupila odredba o carinjenju sezonskog voća i povrća i kukuruza, na Kosovo i Metohiju nije prešao nijedan kamion sa povrćem i voćem iz Makedonije, a njihov ministar trgovine Ljupčo Nikolovski najavio je da će o kršenju CEFTA sporazuma obavestiti CEFTA, EU i Svetsku trgovinsku organizaciju.
I opet sve ukrug. Sada Priština, onomad Makedonija. Imala je Srbija i sa BiH 13 vancarinskih barijera, od kojih je devet rešeno. Principi slobodnog kretanja robe i usluga važe kada to kome odgovora.
Zato ni ne čudi što je krajem prošle godine, prilikom obeležavanja 10 godina od potpisivanja trgovinskog sporazuma između sadašnjih članica te asocijacije u kojoj su Makedonija, Albanija, Bosna i Hercegovina, Moldavija, Srbija, Crna Gora i UNMIK u ime Kosova i Metohije, Ljajić ukazao na to da je on u ozbiljnoj krizi.
Ideja o ekonomskom povezivanju regiona je na „klimavim nogama“ zbog čestih jednostranih, provokativnih odluka pojedinih članica, koje su najčešće prevazilažene posle pretnji kontramerama.
Ljajić je svojevremeno upozorio da među članicama CEFTA ima više vancarinskih barijera nego sa bilo kojom trećom zemljom. Tako zbog čestih zastoja na graničnim prelazima logistički troškovi u regionu iznose 16 odsto BDP-a, što je duplo više u odnosu na prosečnih osam odsto u EU. A samo jedan dan zastoja smanjuje izvoznu vrednost robe za jedan odsto. Kada su u pitanju poljoprivredni proizvodi, radi se o čak sedam procenata.
Uprkos svim preprekama, spoljnotrgovinska razmena članica CEFTA je povećana 2,5 puta, a izvoz CEFTA zemalja 3,6 puta. Ipak, mogućnosti ni izbliza nisu iskorišćene. Tako Albanija koristi svega 40 odsto potencijala, Makedonija i BiH samo trećinu, a izvoz Srbije, kojoj su članice CEFTA drugi spoljnotrgovinski partner, jeste 27 odsto manji nego što bi mogao da bude.
Prema oceni Ljajića, sa slobodnim tržištem, koje je CEFTA sporazum omogućio, završena je lista njegovih uspeha. Stalo se sa ekonomskim integracijama i ta asocijacija se nalazi na prekretnici.
Komentarišući najnovije događaje, ekonomista Božo Drašković podseća na dešavanja na globalnom nivou u poslednjih nekoliko godina i trgovinski rat na relaciji SAD — drugi delovi sveta. Tu logiku zaštite sopstvene proizvodnje uvođenjem protekcionističkih mera, bez mnogo razmišljanja, kaže, pokušavaju da primenjuju i pojedine članice CEFTA, a sada to čini i Priština.
„Carinskim i vancarinskim barijerama pokušavaju da podstaknu sopstvenu proizvodnju i smanje neto odliv u trgovinskom platnom bilansu sa drugim zemljama. Ali je veliko pitanje takve logike ko plaća tu cenu. Svakako je na kratak rok plaća domaći potrošač područja na kom se primenjuju te mere. Na dugi rok je, međutim, pitanje da li ta proizvodnja može biti konkretna“, kaže Drašković za Sputnjik.
On, uz to, napominje da CEFTA zapravo nikada nije u potpunosti funkcionisala, uvek je bilo iskakanja, bar na neki vremenski period. Nakon pritisaka koji bi usledili na onog ko iskače iz CEFTA modela, taj bi se vratio jer bi se suočio sa mogućim kontramerama koje su i ekonomske i vanekonomske, podsetio je profesor na Beogradskoj bankarskoj akademiji.
Dodaje, ipak, da nije baš siguran da treba radikalno pristupiti problemu pitanjem da li nam ovakva CEFTA treba, ili ne.
„Sigurno bi trebalo precizirati određena pravila i kaznene mere u slučaju kršenja pravila. Podvlačim da se u globalnom okviru radi o jednom vrlo, vrlo malom tržištu koje ima neke komparativne prednosti zbog blizine tržišta i što ta slobodna trgovina ipak čini korist za većinu potrošača i utiče na ekonomski razvoj svake od članica“, ističe Drašković.
Svet jeste globalan, ali, po njegovom mišljenju, apsolutno liberalan u smislu trgovine očito ne može da bude, i određena pravila i tarife se moraju uvoditi.
„Možda je za CEFTA rešenje da se dogovore neke minimalne tarife unutar grupacije koje bi značile podsticaje za razvijanje sopstvene privrede“, kaže ovaj ekonomista, ali i upozorava na problem nedovoljnog sopstvenog kapitala za ulaganje u razvoj.
Ako pažljivije posmatramo tržišta zemalja CEFTA, najčešće neku ključnu i po obimu značajnu proizvodnju drže filijale stranih multinacionalnih kompanija. Takve filijale, takođe, drže i trgovinu na malo, ukazuje on i ilustruje primerom da proizvodnja mleka i mlečnih proizvoda nije stvar „sitne“ proizvodnje, nego posao multinacionalne kompanije.
Ljajićeva bojazan da „u EU nema sluha“ zbog toga što je CEFTA u krizi i da načelni sastanci na tu temu obično ništa ne donose, sudeći po izveštajima sa nedavnih samita EU o Balkanu u Sofiji i onog u okviru Berlinskog procesa u Londonu, dobila je potvrdu.
Komentarišući tu činjenicu, Drašković kaže da je to za Evropu marginalno pitanje. Dodaje, takođe, da se vrlo često u ekonomskim tokovima prepliću i vrlo snažni politički interesi.
„Sada, kao i u poslednjoj deceniji prošlog veka, ekonomija opet biva mehanizam, odnosno instrument za sprovođenje određenih političkih interesa“, ukazuje sagovornik Sputnjika.