Potporučnik američke flote u penziji Hari Rizberg, tragač za podvodnim blagom, objavio je 1933. godine knjigu „600 milijardi u vodi“, gde je je pokušao da napravi registar blaga na morskom dnu. Rizberg, između ostalog, navodi da su četiri broda ruske flote u vreme rusko-japanskog rata 1904-1905. godine prevozila zlato koje se u to vreme procenjivalo na pet miliona dolara. Najveći deo se, navodno, nalazio na brodu „Admiral Nahimov“, a bilo je nešto i na „Dmitriju Donskom“.
Ruska carska flota je počela eksloataciju krstarice „Dmitrij Donski“ 1883. godine. Ona je najveći deo svog radnog veka provela u Sredozemnom moru. Interesantno je da je 1893. godine bila na čelu eskadrona ruskih brodova koji su se uputili u SAD na obeležavanje 400. godišnjice otkrića Amerike. Međutim, na početku rusko-japanskog rata ona je već bila zastarela. „Dmitrij Donski“ je krenuo u svoju poslednju bitku iz Sankt Peterburga preko Atlantskog, Indijskog i Tihog okeana ka Vladivostoku. Nije se pojavio na odredištu jer je potonuo za vreme Cisimske bitke 16. maja 1905. godine, štiteći odstupnicu legendarnoj „Aurori“ i drugim brodovima.
Danas, ambiciozna južnokorejska kompanija „Šinil grup“ namerava da podigne krstaricu sa morskog dna. Iako se govori da iza svega stoji želja za očuvanjem kulturnih dobara, jedan od motiva je svakako potraga za izgubljenim blagom. Korejci su već izračunali da se tamo nalazi dvesta tona zlatnih poluga i platine u vrednosti od 133 milijarde dolara.
Istine radi, ne postoje nikakvi dokumenti koji bi potvrdili da se na brodu nalazilo bilo kakvo zlato, posebno ne neke velike količine. Legenda ipak kaže da je zlata bilo i da je ono bilo namenjeno za remont brodova. Ipak, bilo je mnogo jednostavnije i bezbednije dostaviti ga Transsibirskom železnicom do Vladivostoka nego ga vući preko tri okeana. Osim toga, „Dmitrij Donski“ u to vreme nije bio ni glavni brod. Čak i da je istina da postoji zlato, treba prvo utvrditi kome bi ono pripalo. Prema međunarodnom pravu, brod je vlasništvo Rusije, pa sve što je na njemu pripada njoj.
Međutim, kompanija „Sinil“ već deli ono čega još nema. Ona je najavila da će, ako blago ipak bude pronađeno, polovina biti predata Rusiji, deset odsto će dati stanovnicima ostrva Ulindo za izgradnju muzeja sećanja na „Dimitrija Donskog“, dok ostaje nejasno gde će završiti ostalih 40 odsto. Mediji pišu da bi ta sredstava mogla biti upotrebljena za izgradnju infrastrukture severoistočne Azije, uključujući izgradnju železničke pruge iz Rusije u Južnu Koreju preko Severne Koreje.
Bojazan da se radi o običnoj prevari građana izaziva to što kompanija „Sinil“ na svom sajtu obećava da će podeliti blago sa svima koji sponzorišu podizanje broda. To je podiglo cene akcija kompanije. Služba za finansijski nadzor Južne Koreje je objavila saopštenje u kojem se pozivaju investitori da budu oprezni prilikom kupovine akcija, vezanih za traganje za potonulim brodom. Treba naglasiti da južnokorejski zakoni ne dozvoljavaju privatnim kompanijama da podižu brodove, posebno stare više od sto godina koji imaju istorijsku vrednost.
Nije ovo prvi put da se traži rusko blago u korejskim vodama i da se pokazalo da je sve bilo prevara. Krajem ’70-ih godina japanski milioner Takeo Sasagava je imao ideju da podigne zlato sa „Admirala Nahimova“. Našli su krstaricu i podigli nekoliko predmeta. Sasagava je prvo pokazao nekoliko poluga koje su se u potpunosti razlikovale od standarda ruske državne banke. Milioner je tvrdio da se tamo nalazi još 5.500 sanduka sa zlatnim novcem u vrednosti od 35 milijardi dolara. Međutim, nije bilo nikakvog napretka u istraživanju. Uskoro je milioner umro i radovi su prestali. Kako će se avantura sa „Dmitrijem Donskim“ završiti, ostaje da sačekamo jesen kada će, kako je najavljeno, početi podizanje broda sa morskog dna.