Dibalj napominje da je kompanija veoma odgovorna kao krupni investitor, ne samo u smislu razvoja NIS-a, već se trudi da se ponaša tako da naši srpski partneri vide u nama prijatelje koji pomažu i kulturi i razvoju sporta.
U razgovoru koji smo s njim vodili na Mokroj Gori, gde je „Gaspromnjeft“ bio glavni pokrovitelj festivala „Boljšoj“, Dibalj ističe da kompanija pridaje veliki značaj projektima socijalnih investicija, kao i kulturnim i sportskim.
— Ukoliko se to radi u NIS-u, u zajedničkim projektima ruske i srpske strane, „Gaspromnjeft“ to čini kao investitor, i to dopunjuje aktivnosti NIS-a. Stoga, imamo projekte koje u potpunosti mi finansiramo i podržavamo i mi to podržavamo isključivo svojim finansijskim sredstvima, s jedne strane, a sa druge strane, postoje projekti koje radimo zajedno sa NIS-om, kao što je to „Boljšoj“ festival. Ako govorimo o našem poslovanju u Srbiji, želeo bih da istaknem da se ono što ovde radimo ne može uporediti sa onim što radimo u drugim zemljama u kojima poslujemo, zato što je Srbija broj jedan u našoj politici.
Na festivalu „Bošljoj“ već šestu godinu učestvuju muzičari i iz Rusije i Republike Srpske i tu se na najbolji način vidi povezanost umetnosti Rusije i Srbije i bratska veza dva naroda. Kako vi to vidite?
— Festival „Boljšoj“ je zamisao svetskog genija Emira Kusturice i ja mislim da je to najveći i najbolji projekat Srbije i Rusije u oblasti kulture koji zasad postoji. To je stoga što je taj projekat originalan. Nemate sličnih festivala u svetu, nemate nijedan značajni festival gde u jednom seocetu nekoliko dana drže koncerte klasične muzike na otovorenom. Imate i masterklas časove, gde veliki muzičari daju savete mladim muzičarima, pa koncerte ostvarenih svetskih muzičara i takmičarski deo gde mladi ljudi u tri starosne grupe mogu da se takmiče i da osvajaju nagrade. Postoje takvi festivali, ali to nisu festivali klasične muzike i to je veliki doprinos Emira Kursturice, jer je on izvanredan, kako mi u Rusiji kažemo, kulturni radnik, reditelj, muzičar, pisac, publicista. Veliki umetnik.
Vi takođe sponzorišete i „Boljšoj festival“ pozorišta i filma. To je nastavak ove umetničke priče na Mećavniku.
— Trudimo se da gledamo na Emira kao na svog velikog partnera sa kojim nastaju značajni projekt. Nedavno je Emir je bio gost krstarenja na Volgi. Video je Volgu, neponovljive male gradove i velike kao što su Nižnji Novgord i Kazanj, ali i male gradove, varošice, čak i u srpskim razmerama su to varošice i nekad se dešava da Emir dobija nadahnuće, dolazi na ideju da se uradi ovo ili ono. Vrlo je važno da se shvati, to uvek govorimo srpskim rukovodiocima, da je Kusturica najvažniji, naveći ambasador Srbije u svim vremenima. Imate divne sportiste koji su poznati, ali oni završavaju svoju karijeru, a Kusturica je večan. On je neponovljiv i kada na bilo kom nivou u Rusiji govorim o tome da radimo projekat zajedno sa Kusturicom, ništa više ne treba da kažem. Ne treba objašnjavati ko je on i šta je on. Recimo, moja deca su veoma mlada, 28 i 24 godine. To je ipak novo pokolenje i svi oni znaju Kusturicu, svi znaju za njegov rad.
„Gaspromnjeft“ pomaže i radove na Hramu Svetog Save. To je jedna spona koja će trajati. Kao što se gradi vekovima, tako će i taj hram trajati dugo. Kako vi to vidite?
— Za mene je to i lično pitanje. Ja sam osamdesetih godina učio školu u Srbiji. Moj otac je radio u organizaciji Zmaj. On je bio običan radnik iz Lenjingrada, majstor za popravljanje aviona i radio je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji. Ja sve to pamtim. Nedavno sam bio na Svetoj Gori. Znate da je Sveti Sava bio prvo monah u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, a onda je tek otišao u susedni grčki manastir, potom se vratio u Srbiju i počeo je svoj put. Po meni, on je navažniji simbol rusko-srpskog duhovnog sjedinjavanja. Šta može da bude jače od Srbina koji je došao u ruski manastir da se tamo zamonaši, a onda je postao svetac i to ne samo u srpskim okvirima, već je postao svetac i za Ruse, tako da ikona Svetog Save može da bude i u ruskom hramu, srpskom hramu. Kada su nas zamolili da pomognemo da se napravi dekoracija mozaika glavne kupole Hrama, veoma smo se brzo organizovali. Hteo bih da zahvalim ruskim i srpskim umetnicima, majstorima. Radove smo obavili po planu i ponosni smo što smo dali svoj doprinos dekoraciji najvažnijeg hrama u Srbiji. Nadamo se da će uskoro biti gotovi i i umetnički, zanatski radovi i stvaranje ikonostasa i da će naša dva patrijarha da otvore rezultate tih radova.
Značajno je i što vaša kompanija pomaže u očuvanju nekropole u Srbiji, koja svedoči o značaju ruske emigracije u Srbiji.
— Naziv je ruski nekropolj, međutim, pravilnije je reći da je to rusko-srpski nekropolj. Postoji deo vezan za rusku emigraciju, za Vrangelja. Toliko hiljada Rusa je bilo u jednom trenutku u Srbiji i oni su dolazili iz raznih slojeva društva. To su bili i seljaci, studenti, generali, kozaci, muzičari… Možemo to da vidimo na ruskom tom delu groblja. Postoji i deo srpskog groblja. Za nas je veoma važno i što postoji i spomenik Nikolaju Drugom, jer Srbi su njemu veoma zahvalni što je istupio u zaštitu Srbije tokom Prvog svetskog rata. U Austrougarskoj postoji spomenik milionima vojnika poginulim za vreme Prvog svetskog rata.
Kako vam se sviđa danas Srbija? Da li biste opet živeli u Srbiji?
— Ja sam živeo u Srbiji u vreme procvata Jugoslavije. To je bila najrazvijenija zemlja sveta koja nije bila kapitalistička. Moj otac se družio sa jugoslovenskim vojnim licima. Tada je Beograd bio grad koji je veoma dobro živeo. Razvijao se, rasle su zgrade, kulturni centri, stadioni. Bio sam i u Sarajevu, u Dubrovniku smo odmarali, ali je onda došlo do građanskog rata. Tu nemate ni one koji su u pravu, ni one koji su u krivu. Ne možete da kažete da su Bosanci u pravu ili Srbi ili Hrvati. Svi su podjednako pogrešili. To je velika tragedija. Kada sam posle dvadeset godina došao u Beograd video sam kao da je grad bio zamrznut u nekom momentu, ništa se više nije gradilo. Sada je mnogo bolja situacija. Beograđani to bolje osećaju i vide, ali mi koji dolazimo iz inostranstva poslovno povremeno vidimo zaista da ima dobre energije, da se energija vraća u grad, kao i u čitavu Srbiju. A svakako nije bilo pravedno ono što je NATO uradio Srbiji.