Koks je, uz Radeta Šerbedžiju, jedan od ovogodišnjih dobitnika nagrade „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskoj kinematografiji, koju dodeljuje Palićki filmski festival.
Zahvaljujući svojoj markantnoj pojavi, tumačio je najraznovrsnije filmske i pozorišne uloge, od čudovišnih karaktera i negativaca, preko profesora, naučnika, bogataša, sve do mitskih junaka i velikih istorijskih ličnosti.
Pored izuzetno ubedljivog tumačenja Vinstona Čerčila u igranom filmu Džonatana Teplickog (2017.), Koks je ostvario i brojne druge uspešne uloge, počev od Lava Trockog kog je igrao još 1971. godine u filmu „Nikolaj i Aleksandra“, preko Hanibala Lektora u „Lovcu na ljude“ (1986.) ili Agamemnona u „Troji“ (2004.), do Hermana Geringa u seriji „Nirnberg“ (2000.). Pamtimo ga i po ulogama u filmovima „Hrabro srce“ (1995.), „Poljubi devojke“ (1997.), „Rašmor“ (1998.), „Bornov identitet“ (2002.), „Bornova nadmoć“ (2004.).
Ovaj glumac je veliki ugled izgradio i u teatru, u kojem su mu posebno bliski Šekspirovi junaci i njihove dileme. Šekspir ga je pre sedam, osam godina doveo i u Srbiju, gde je uz Rejfa Fajnsa nekoliko meseci snimao „Koriolana“, savremeno filmsko tumačenje poznate tragedije.
Jedna od Vaših poslednjih uloga, koja ostavlja veliki utisak na gledaoca, jeste uloga Vinstona Čerčila, čiju ličnost prenosite veoma prirodno i veoma ubedljivo. Dok sam gledala film, sve vreme sam se pitala šta Vi kao glumac mislite o tom čoveku, koliko je Vaš lični odnos prema njemu uticao na građenje uloge?
— Čerčil je bio kompleksna, veoma kontradiktorna ličnost, hemija u njegovom mozgu nije bila baš kako treba — bio je prilično depresivan usled bipolarnog poremećaja od kog je patio. On je bio izuzetan, ali je bilo kod njega i nekih stvari koje nisu bile izvanredne. Pored ostalog, bio je alkoholičar. Činjenica da je doživeo devedeset godina i dalje mi je fascinantna, jer je imao konstituciju nosoroga. Imao je i zaista neverovatnu energiju, bio je čovek koji donosi svetlost, bio je — Vinston Čerčil, čovek sa sopstvenim principima. Na neki način, uvek je išao nasuprot glavnom toku, a uz to je bio i veliki protivnik atmosfere koja je dominirala tridesetih godina prošlog veka, nastale nakon dolaska Hitlera na vlast. Pitao se tada kuda se to svet kreće, protivio se određenim planovima saveznika i — bio je u pravu. Bilo mu je veoma teško, jer nije bio popularan, postao je premijer, nije imao mnogo podrške, ali je sve to uspeo da prebrodi. Kada razmišljam o Čerčilu, imam na umu to koliko je snažno verovao u ujedinjenu Evropu, pre nego što se ona zaista ujedinila, bio je otvoren prema toj ideji, želeo je da omogući Francuzima da dobijaju britansko državljanstvo i Britancima da dobijaju francusko. Razumeo je koliki značaj ima jedinstvo Evrope… danas smo na to zaboravili. Za mene je „bregzit“ grozna stvar, potpuno je zaboravljen Čerčilov duh. On bi danas bio sasvim zbunjen kada bi saznao šta se događa. Čerčil je, jednostavno, bio izuzetan. Svi ti aspekti su uticali na moje građenje uloge. Velike uloge uvek podrazumevaju i velike kontradikcije.
Jedna od Čerčilovih najvećih ideja bila je da je kultura ključna za nacionalni opstanak: u vreme rata je svojim ministrima, kada su predložili da se novac namenjen kulturi preusmeri na vojne troškove, postavio jednostavno pitanje — A šta ćemo onda braniti? Da li, prema Vašem mišljenju, moderno društvo razume tu ideju?
— Kulturni identitet ima vitalni značaj. Kada ulažemo u kulturu, ulažemo u sebe, to je uvek povratan proces, zbog toga je tako važno sačuvati kulturni identitet. I Mađarska i Srbija imaju svoje kulturne specifičnosti, to je važno razumeti. Pre godinu dana sam bio u jednom programu Bi-Bi-Sija i pitali su me kako je moguće da se tako snažno zalažem za nezavisnost Škotske, a da sam istovremeno za jedinstvo Evrope. Odgovorio sam im da je moja veza s Evropom mnogo jača od veze s Engleskom. Mi (Škoti) smo uvek bili Evropljani, naš senzibilitet je evropski, a ako odemo u istoriju, postoje, recimo, snažne veze s Francuzima, još od Margarite Tjudor. Pogled Ujedinjenog Kraljevstva je, međutim, uvek bio uperen ka sebi. To je ono što mi se ne dopada. Ujedinjeno Kraljevstvo ne vidi izvan sebe, ne razume svet oko sebe. To ima veze i s našim obrazovanjem, mi ne brinemo o ljudima i zbog toga su oni sada tako ravnodušni prema svemu što se događa. Isto je i u Americi. „Bregzit“ u Velikoj Britaniji i Tramp u Americi su ista stvar. To je potpuno ista vrsta ljudskog neznanja.
Zbog čega se to događa?
— Zbog toga što ljudi koji imaju moć zaboravljaju ko su oni stvarno, zaboravljaju na sopstveni identitet, zaboravljaju odakle su, gde su im koreni. Jedan od problema u Velikoj Britaniji jeste to što centralna vlada ne bi trebalo da bude u Londonu. London je povezan s mnogim drugim stvarima, ali život u Londonu je veoma skup, vrlo je teško imati predstavu tamo šta se događa u ostatku zemlje, jer London, zapravo, ne predstavlja Veliku Britaniju. On predstavlja London, i nema veze s onim što se događa u Mančesteru, Šefildu, Liverpulu ili u Nju Jorkširu. Ljudi u tim zajednicama osećaju da su potpuno zanemareni, posebno na severozapadu zemlje. Ono što, takođe, radimo jeste da uvek tragamo za nekim žrtvenim jarčevima. Uvek je neko kriv za našu nevolju. Migracije su, na primer, odličan izgovor za one koji imaju određene nadležnosti da opravdaju sopstvenu nesposobnost: Hajde da krivimo osobu koja je poslužila jelo, a ne osobu koja ga je skuvala. A neki drugi ljudi su žrtve takvih situacija. Zbog onoga što se događa u Evropi, mi ne smemo da izgubimo osećaj za svoj kulturni identitet, jer nas on usmerava na pravi put, održava nam svest o tome ko smo, odakle smo došli.
Vaš kolega Rade Šerbedžija izjavio je jednom prilikom da umetnik mora da traga za istinom da bi bio pravi umetnik. Da li je to moguće danas kada živimo u informacionom haosu, kada je novac glavni cilj svuda, pa i u filmskoj umetnosti?
— Sve što treba da uradite, jeste da pogledate Donalda Trampa, dva minuta gledanja u tog čoveka, pa čak i manje, i shvatate da je taj čovek rasista, lažov, da daje lažna obećanja, ali i da je, pre svega — neznalica.
Ali mnogi ljudi mu veruju…
— Upravo tako. Ne svi, morate imati na umu da je većina, zapravo, glasala za Hilari Klinton, ali mu je glasački sistem omogućio da postane predsednik. Donald Tramp je simbol našeg vremena, dekadentne prirode našeg vremena. Mladi ljudi danas više ne mogu da započnu normalan život u gradovima kao što su London, Njujork. Oni danas počinju život, znate, tako što su primorani da žive u kućama koje dele sa sedam drugih parova, a koje imaju samo četiri kupatila. To je besmisleno! A uzrok svega toga je novac. Postoji velika disproporcija kada je reč o bogatstvu. Ljudi zbog toga imaju osećaj da niko ne vodi računa o njima, a onda se pitaju zbog čega bi se oni borili za bilo šta. Nikada ranije nismo živeli u takvim vremenima. To je, između ostalog, tako zato što smo toliko udaljeni od mnogih velikih svetskih sukoba.
Danas nam, pre svega, nedostaje mudrost, nema dovoljno perspektive. Čerčil je bio blagosloven na mnoge načine. On je iskusio mnoge velike sukobe, ali je kroz njih mogao bolje da sagleda svet i uzročno-posledične veze u njemu. Problem je u tome što ljudi danas žive veoma udobno, pa su samim tim nezainteresovani za ono što se događa oko njih. Migranti su za njih samo neko ko im narušava komfor… Mislim da je Rade u pravu — mi treba da govorimo istinu, ali treba da govorimo pravu istinu.
Ceo intervju možete čuti u Sputnjikovoj emisiji „Orbita kulture“, koja će biti emitovana 21. jula, u terminu od 10.00 do 12.00 sati na frekvenciji Radija „Studio B“.