Da li je iko 2010. godine mogao da predvidi da će neki američki predsednik za samo osam godina kaubojski vitlati lasom ka najbližim evropskim saveznicima i da će ih redom javno ponižavati, udarati im packe i deliti lekcije?
Samo retki su do pre neko leto i u snu mogli da stvore viziju da će se rukovati prvi čovek Bele kuće i neprikosnoveni lider Severne koreje Kim Džong Un, kao i da će se sresti i srdačno, bratski zagrliti šefovi dve decenijama posvađane Koreje.
Koliko bi samo šokantno zvučalo da neki predsednik Amerike, pre desetak godina, javno poruči da mu je lakše da razgovara sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom nego sa partnerima iz NATO-a i iz Evropske unije.
Kako bi to nerealno delovalo da je neko na početku ovog veka prognozirao da će Velika Britanija izaći iz EU, a da će Amerika svesrdno podržavati kidanje svih veza Londona sa Briselom. Kao i da će podržati nadolazeće političke snage u Evropi koje razaraju osnovne principe EU mejnstrima.
Na proleće 1999, kad je NATO jedinstveno ubijao Srbiju, ličila bi na potpunu naučnu fantastiku i sama pomisao da se iznutra mogu uzdrmati temelji NATO-a, što ovih dana možemo gledati kao realan i neizvestan proces.
Da li postoji ekonomista koji je predvideo da će Kina i Rusija braniti zakone tržišta i osnove Svetske trgovinske organizacije, a da će liberalna Amerika grubo posegnuti za državnim intervencionizmom…
Istorijskih paradoksa je na pretek. Gotovo na svakoj tački planete. I svakodnevno ih je sve više.
Svet se menja iz minuta u minut. Tektonske promene otvaraju provalije i podižu cunamije. Ne postoji više ni Zapad ni Istok. Niti svetske turbulencije počivaju na sukobu između njih.
Urušava se globalistički poredak na kome je počivala čitava druga polovina prošlog i početak ovog veka. Na delu je stvaranje novog sveta.
Umesto totalitarnog širenja mondijalističke ideologije sa jakim zapadnim centrima koji planetu drže u šaci, rađa se multipolarni svet.
Svet u kome sve uticajne države brane sopstvene interese i na tim osnovama grade novu podelu karata između moćnih. Kao što se umesto evropske federacije rađa – Evropa nacija.
Ali to su samo obrisi novih neizvesnih procesa čiji ishod je, vidimo, teško predvideti.
Hoće li Srbija uključiti antene, oslušnuti i shvatiti sve ove kolosalne promene?
Hoće li Srbija, koja nije videla pad Berlinskog zida, razumeti danas ove možda i veće ruševine globalnog ustrojstva?
Hoće li Srbija shvatiti da je ovo istorijski momenat da se okrenemo sebi, kao svi koji se nazivaju državom, a ne kolonijom.
Hoćemo li shvatiti da nijednog metra Srbije ne smemo da se odreknemo zbog lažnih integracija u poretke koji se sami raspadaju?
Teško da je iko do skoro mogao da prognozira da će Hrvatska igrati u finalu Mundijala, a da će Novak Đoković ponovo doći do vrha Vimbldona.
Takve pobede dolaze kad nema predaje pred najjačima. Takvi podvizi dolaze kad posle pada ustaneš.
Ko sad može da se kladi da Kosovo neće zauvek ostati sastavni deo Srbije?
Mislite o tome…