Pit Maroko, zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara, koji se nalazi u poseti regionu, kao da je izašao iz nekog od romana svog kolege Metjua Palmera, koji je region, kolokvijalno na Zapadu nazvan „Zapadnim Balkanom“, posetio početkom aprila.
Za razliku od Brajana Hojt Jija i njegovog nasilničkog manira saopštavanja gotovih rešenja i Palmerovog intelektualističkog pristupa, od Maroka, bivšeg marinca sa dugogodišnjim iskustvom u radu u konfliktnim područjima kakva su Irak, Avganistan ili Haiti, trebalo bi očekivati operativan pristup.
I sama Marokova funkcija zamenika pomoćnika državnog sekretara Sjedinjenih Država i šefa Biroa za konflikte o operaciji stabilizacije (CEO) govori o tome da se radi pre o operativcu i izvršiocu, nego o analitičaru ili nekome ko promišlja međunarodnu politiku.
Trebalo bi, međutim, imati na umu da je Maroko, s obzirom da se nalazi na tako visokoj funkciji poput CEO, sposoban i za osmišljavanje i sprovođenje operacija.
O tome svedoči i jedna epizoda iz njegovog života. Kada je, pre nekoliko godina, bio šef Patriot grup internešenela (PGI), organizacije za pomoć izbeglicama na Bliskom istoku u Jordanu, osmislio je i sproveo je u delo operaciju okupljanja i transfera izbeglica iz Sirije i Iraka, koji su imali rođake u Australiji u tu zemlju.
Bila je to složena operacija za koju, prema rečima samog Maroka, nije bilo nikakvog priručnika.
„Piter Maroko nije tip čoveka sa kojima se druže mladi advokati. Negde u ranim četrdesetim, on je od onih odlučnih tipova koji sa entuzijazmom prihvataju rizik, dok ga mi ostali uglavnom izbegavamo i ima impresivnu, u nekim delovima, misterioznu biografiju da to i dokaže“, rekao je u jednom intervjuu o svom šefu mladi advokat Dejvid Vord, koji je sa Marokom radio u Jordanu.
Sagovornici Sputnjika, dekan banjalučkog Fakulteta bezbednosti Predrag Ćeranić i politikolog Aleksandar Pavić imaju različite poglede na Marokovu posetu regionu.
Dok je Ćeranić mišljenja da je Marokova poseta koordinirana sa održavanjem samita zemalja Zapadnog Balkana i EU u Londonu i da možemo da očekujemo samo dalje pritiske, Pavić, na osnovu kurtoaznog saopštenja posle Marokovog susreta sa srpskim predsednikom Aleksandrom Vučićem, kaže da treba sačekati i videti kako će se odvijati procesi unutar same američke administracije.
Maroko je sa Vučićem razgovarao o borbi protiv terorizma i ekstremizma i velikim mogućnostima za saradnju između SAD i Srbije, ali postavlja se pitanje čiji je on zapravo izaslanik, kaže Pavić.
„Da li je on izaslanik ’duboke države‘ ili je izaslanik neke nove linije koja je uz predsednika Trampa, a to znači linija koja je u konfliktu i sa samim NATO-om. Mi to trenutno ne možemo da znamo, jer dešava se preispitivanje unutar same američke administracije i što se tiče NATO-a i EU i svih savezništava. I uopšte ne mora da znači da neće doći na red i savezništvo između albanskog i američkog faktora“, smatra Pavić.
O tome se još uvek ne može mnogo govoriti, dodaje on, jer je struja koja se zalaže za nastavak američke politike prema Balkanu, onakve kakva je u poslednjih 25 godina, jaka i može da se desi da je to kontekst Marokove posete.
„Treba sačekati i videti kakvi će tonovi preovladati na samitu NATO-a, jer nije samo Amerika ta koja preispituje ulogu NATO-a. Recimo, nova italijanska Vlada isto preispituje ulogu NATO-a, u Italiji se javno govori da glavni neprijatelj nije na Istoku, već na Jugu“, objašnjava Pavić.
Nalazimo se u vremenu promena i neke vrste tranzicije, naglašava Pavić, koji se, kako kaže, nada da će sa srpske strane biti zauzet jasan stav da je Rezolucija 1244 okosnica svega.
„Ovo vreme u međunarodnim odnosima i sve veći raskol unutar političkog Zapada, nadajmo se da rukovodstvo u Srbiji koristi na pravi način, da prati odnose, da shvata da nije sve gotovo i da igra tek počinje. Maroko nije niko ko može da donosi bilo kakve odluke, on čak ne vodi nikakvu politiku, mi još ne znamo čiju struju u Stejt departmentu i u Beloj kući zastupa, tako da je mnogo bitnije koje su poruke poslate iz samog Beograda“, zaključuje Pavić.
Poklapanje Marokove posete i održavanje konferencije o Zapadnom Balkanu u Londonu nije slučajnost.
„Radi se o koordinisanom, sinhronizovanom pritisku Londona i Vašingtona na Zapadni Balkan, kako bi se realizovali istovetni ciljevi. Dakle, ubrzanje ka putu u NATO, odricanje od Rusije i presecanje svakog ruskog uticaja i, naravno, priznanje Kosova, zvanično ili nezvanično, kroz takozvani obavezujući sporazum“, kaže Ćeranić.
U tom kontekstu, prema njegovom tumačenju, treba posmatrati oba događaja. U budućnosti bi trebalo očekivati zaoštravanje hibridnog rata na Balkanu, a zvanični London i Vašington će još energičnije težiti ka realizaciji svojih ciljeva, zaključuje Ćeranić.