Zbog čega je Vašington uopšte došao u poziciju da razmišlja na temu povlačenja svojih trupa iz Nemačke? Da li bi to trebalo da izazove brige saveznika u okviru NATO-a?
— Mislim da Bela kuća razmatra brojne varijante. Nije tajna da predsednik Tramp ima drugačiji stav povodom mnogih pitanja u međunarodnim odnosima. On nije agresivni predsednik, makar ne što se tiče odnosa prema Rusiji. On više pažnje poklanja ekonomskoj moći Amerike, nego vojnom prisustvu SAD po svetu. Odnos prema NATO-u je problem za one koji međunarodne odnose posmatraju iz perspektive vremena Hladnog rata. Ta vremena su gotova i čini mi se da smo svedoci formiranja nove realnosti.
Da li bi to trebalo da bude osnov za brigu ostalih američkih saveznika NATO-a?
— Te okolnosti bi mogle biti prihvaćene kao problem, jer je proces evropskih integracija započeo i najvećim delom je napredovao baš tokom Hladnog rata, kad su SAD postajale sve jače i u tom smislu bespogovorni lider za Evropljane. Sada, kada su se ta vremena završila, u Evropi je počela borba za liderstvo, odnosno svaka evropska država je pozvana da napravi svoj izbor. Drugim rečima, na osnovu nacionalnih interesa, svaka evropska država bi trebalo da odluči šta je dobro za njenu budućnost. Ali problem je što ti izbori nisu međusobno kompatibilni i oni su međusobno protivurečni. Stoga, biću slobodan da pretpostavim da je moguća fragmentacija Evrope i NATO-a.
Dok predsednik Tramp pominje mogućnost povlačenja američke vojske iz Nemačke, predstavnik Pentagona Erik Pahon govori da ne postoji „realna namera“ da dođe do takvog koraka. Kome bi zapravo trebalo verovati?
— Moguće povlačenje vojske iz Nemačke trebalo bi posmatrati u širem kontekstu. Prema mišljenju Trampa, Amerika mora da pređe u „režim daljinskog upravljanja“ i da odustane od daljeg širenja prisustva po svetu. To bi, po njegovom mišljenju, dovelo do smanjenja troškova. Isti je pristup Bela kuća imala i kada se rešavaju pitanja o Severnoj Koreji. Naravno, Pentagon će učiniti sve da bi zaustavio Trampa. Borba se, po mom mišljenju, vodi i van granica SAD. Uzgred, čak se inače izuzetno dobri odnosi Vašingtona i Londona nalaze pod velikim znakom pitanja. Mi ulazimo u novi svet, onaj koji više liči na svet Frenklina Ruzvelta i 1945. godinu, nego na onaj svet koji je kasnije realizovao Hari Truman. Čini mi se da, ako u toj igri postoji nekakva taktika, ona se odlično uklapa u globalnu stratešku viziju Trampa.
Da li smatrate da ovi koraci sadašnjeg američkog predsednika odgovaraju onom pravcu u kojem se kretala Amerika do dolaska Trampa i njegove administracije na vlast? Ili je to što sada čini Tramp nešto privremeno, a da će se po njegovom odlasku, sve vratiti „u normu“?
— U ovom trenutku je teško tako nešto prognozirati. Očigledno je da ovakav pristup, kojeg se već duže vreme pridržava Tramp, nije jedinstven u SAD. Amerika je složena država, sa velikim brojem centara vlasti i uticaja i zato postoji određena nepredvidivost. Ne zavisi sve od želja Donalda Trampa, već od toga kako on i njegova administracija realizuju taj program.
Smatram da je globalni dogovor sa Rusijom strateški kamen-temeljac plana Trampa za budući položaj SAD u svetu.