Osim zapadnih zemalja na čelu sa SAD, koje su se zdušno zalagale za kosovsku nezavisnost, sigurni smo da nijedna afrička ili azijska zemlja nije od svoje volje ili iz nekakvog ubeđenja priznala Kosovo kao nezavisnu državu.
Radilo se tu o drugim stvarima — zapadne diplomatije na njih su vršile razne pritiske — od pretnji (ukidanje stipendija ili neke mnogo ozbiljnije), pa do toga da pojedini politički lideri kosovskih Albanaca trpaju novac u džepove korumpiranim afričkim i azijskim političarima, o čemu su pisali i mediji.
Sila koja stoji nasuprot srpskoj diplomatiji tolika je da bitka između Davida i Golijata izgleda kao prijateljska utakmica. Međutim, srpska diplomatija ipak uspeva da pronađe kanale kojima može da nanese bolne udarce svojim protivnicima, zagovornicima kosovske nezavisnosti.
Koji je to recept pronašla srpska diplomatija, ne samo da se odupre mnogostruko jačoj sili, već i da niže uspehe protiv nje?
Pretnje i ucene ne daju više rezultate, niti imaju težinu kao pre, jer Zapad više nije jedina alternativa, kaže nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ Živadin Jovanović. Štaviše, pritisci i pretnje su danas kontraproduktivni, dodaje.
Uz kristalisanje novog koncepta multipolarnosti i rasta otpora politici pritisaka, mnoge zemlje koje su naprečac priznale nezavisnost Kosova, kaže Jovanović, dobijaju nove informacije koje bacaju novo svetlo na situaciju i rasvetljavaju interese koji stoje u pozadini nelegitimnih zahteva za nezavisnost Kosova.
„Zato se takve zemlje vraćaju osnovnim principima međunarodnih odnosa i koliko se broj (država koje povlače priznanje) povećava, toliko i zamajac povlačenja priznanja postaje delotvorniji. U novim uslovima u kojima više ne postoji jedinstvo ni na Zapadu, utoliko pre ne može da postoji ni jedinstvo zasnovano na strahu“, kaže Jovanović.
Sama tehnologija lobiranja kod zemalja da povuku priznanje nezavisnosti daleko je od bondovskih priča o tajnim misijama i razgovorima u mračnim barovima dok svira tiha muzika.
Sve se odvija u kancelarijama i ambasadama. Beograd, Njujork i srpske ambasade u inostranstvu su punktovi i poluge pomoću kojih, prema Jovanovićevim rečima, srpska diplomatija lobira za povlačenje priznanja kosovske nezavisnosti.
„Prvo je mesto Beograd i neprekidni razgovori sa stranim ambasadorima, stranim diplomatskim predstavnicima i stranim delegacijama i to, kako diplomatskim kanalima u užem smislu, preko ambasada, tako i preko parlamenata, političkih stranaka, nevladinih organizacija, tink tenkova i tako dalje. Dakle, svakodnevni kontakt sa svim ambasadama i objašnjavanje kontraproduktivnosti jednostranog priznanja jednostranog otcepljenja“, objašnjava Jovanović.
Drugi punkt je Njujork, gde centralnu ulogu ima srpska misija pri UN, gde su prisutne diplomate iz čitavog sveta, dok su treća poluga srpska diplomatska predstavništva u inostranstvu.
U Ministarstvu inostranih poslova Srbije, kaže Jovanović, prave se tabele o stavovima stranih ambasada u Beogradu, stavovima stranih vlada ili ministarstava inostranih poslova u zemljama u kojima Srbija ima svoje ambasade i tabela stavova diplomatskih misija u UN.
„Nakon toga na dnevnoj bazi može da se prati pulsacija. A kada se tome dodaju i stavovi parlamenata, političkih partija, stavovi moćnih tink tenkova, medija i tako dalje, to je već kompleksniji prilaz i, razume se, mnogo precizniji pokazatelj. Preciznija merenja mogu da se ostvare praćenjem stavova i mišljenja svih tih faktora koji imaju uticaja bilo na javno mnjenje, bilo na akademske krugove, bilo na medije, bilo na administracije, uprave, vlade…“, kaže Jovanović.
To je, nastavlja on, diplomatska tehnologija koja se primenjuje kako bi se svakog časa videlo gde su prostori za nova povlačenja. Tamo gde se oseti da se o tome razmišlja, ide se snažnije, sa posebnom pažnjom i brižljivo pripremljenom argumentacijom. Tako se dolazi do rezultata, zaključuje Jovanović.