Zašto je baš danas ponovo aktuelno pitanje autokefalnosti Ukrajinske i Makedonske pravoslavne crkve?
— Nije jasno zašto upravo sada postoji pokušaj da se zaoštri problem koji već nekoliko decenija postoji u Makedoniji i u Ukrajini. Najverovatnije zbog toga što se Vaseljenska patrijaršija nalazi pod jakim uticajem Zapada. Poznato je da se glavna pastva te patrijaršije, koja je i finansijski podržava, nalazi u SAD. To je grčka dijaspora u SAD i Zapadnoj Evropi. Vrlo moguće je da političari iz Zapadne Evrope i SAD aktivno sarađuju sa Vaseljenskom patrijaršijom i utiču na nju, pa se možda autokefalnost u Makedoniji i Ukrajini koristi kako bi se proširio uticaj modernizma u pravoslavlju.
Koliko se Vaseljenska patrijaršija promenila za poslednjih sto godina i koliki je uticaj Zapada u njoj?
— Vaseljenska patrijaršija se od dvadesetih godina prošlog veka odlikuje modernizmom. Na takozvanom pravoslavnom saboru 1923. godine donet je modernizovani program i praktično od tada se upravo ta patrijaršija zalaže za krajnji ekumenizam, zajedničke molitve sa pristalicama Vatikana, kao i različita pomodarska učenja od kojih se mnoga nalaze na ivici, a ako ne i izvan pravoslavne vere. Upravo širenje modernizma preko autokefalnih projekata u državama u kojima mnogo godina postoji jedinstvena pravoslavna crkva to je, po mom mišljenju, politika Zapada da se pravoslavlje stavi pod njegovu kontrolu, postave mu se zamke koje postavljaju EU i levoliberalni deo američke elite. To me ne iznenađuje. Sinod Vaseljenske patrijaršije je usvojio dve prilično maglovite, ali određenije nego ranije, odluke o procesu diskusije o makedonskoj i ukrajinskoj autokefalnosti. Smatram da će ti procesi biti korišćeni za podršku modernijih snaga kojima, kako u Makedoniji tako i u Ukrajini, mogu da daju crkvenu vlast kako bi realizovale liberalni program.
Da li ona može da prizna autokefalnost Ukrajinske pravoslavne crkve i Makedonske crkve bez odobrenja RPC i SPC?
— To bi moglo da se desi. Mogu se desiti različiti scenariji. Na Konstantinopoljsku patrijaršiju utiču različite snage: zapadna grčka dijaspora i zapadni političari, kao i turska vlada, jer se Patrijaršija nalazi na teritoriji Turske i to u prilično ranjivom položaju. Uticaj Grčke zaista postoji, ali ne mislim da je on presudan. Jači je uticaj s druge strane okeana i iz centara EU. Konstantinopoljska patrijaršija nema tako veliki uticaj po brojnosti — ima najmanji broj vernika u Turskoj, većinom su to Grci, ali ima ih dosta u dijaspori. Međutim, Konstantinopolj neke drevne kanone interpretira po svome — da upravo on vlada čitavom pravoslavnom dijasporom i ima pravo da daje autokefalnost samostalno. Čula se izjava da je do danas on crkva-majka Ukrajine, da predaja Kijevske mitropolije Moskovskoj patrijaršiji nije potpuno završena. Sinod je u saopštenju o Makedoniji takođe rekao da Konstantinopolj planira da primeni neka posebna prava kada je u pitanju autokefalnost Makedonije. Tako da je potpuno moguće da neke odluke budu donete samostalno, u toku su neke konsultacije u najmanju ruku o ukrajinskom pitanju sa drugim pomesnim crkvama. U saopštenju Sinoda se navodi da će takvih konsultacija biti, ali da li će se konačna odluka doneti samostalno ili zajedno sa pomesnim crkvama — ostaje nejasno. Ruska crkva je više puta insistirala da rešenje o autokefalnosti bilo koje crkve u svetu treba da bude doneto putem konsenzusa, tj, izražavanja volje svih pravoslavnih pomesnih crkava u svetu.
Neki eksperti u Makedoniji smatraju da bi Grčka mogla da iskoristi svoj uticaj na patrijarha Vartolomeja i u zamenu za promenu imena države dobije nezavisnost Crkve. Da li pravoslavlje može da postane talac politike?
— Ministarstvo inostranih poslova Grčke traži neki kompromis: autokefalni status u zamenu za polovično priznanje imena. Ime u nekoj meri može da zadovolji makedonsko rukovodstvo, ali ne mislim da je autokefalnost po verziji Konstantinopolja glavni faktor. Možda će priznanje autokefalnosti za rukovodstvo zemlje biti važan korak, ali će im biti teško da se odreknu u potpunosti imena Makedonija. Već postoji neki kompromis koji ne znači potpuno odricanje od reči Makedonija. Teško da će narod razumeti vlast ako se u potpunosti odreknu tog imena.
U Makedoniji se čuje i poziv da se u pregovore oko autokefalnosti uključi i Vatikan. Zar to nije malo neobično?
— Ne mislim da će direktno pitati Vatikan, iako se mogu voditi neke konsultacije. Interesantno, Ukrajinska grčko-katolička crkva je izrazila podršku novom projektu ukrajinske autokefalnosti, isto tako Vatikan, bez obzira na svoje izjave da on ne podržava uniju kao instrument crkvenog jedinstva, samo do pre nekoliko nedelja otvorio je novu grčko-katoličku eparhiju u Makedoniji koja za sada nema posebnog episkopa, ali to još jednom pokazuje pokušaj da proširi uticaj unijaćenja.
Koliki je zaista danas uticaj Vaseljenske patrijaršije u svetu?
— Teško je reći. Pravoslavne crkve u svakom slučaju priznaju Konstantinopoljsku patrijaršiju. Makar zvanične crkve, iako bi neka nova učenja koja patrijarhat propoveda, između ostalog krajnji ekumenizam, po mom mišljenju, trebalo da bude tema diskusije Vaseljenskog sabora o tome koliko je on pravoslavan.
Ako patrijarh Vartolomej krene protiv RPC i SPC, kako će se to odraziti na čitav pravoslavni svet? Na strukturu i njeno jedinstvo? Da li neko namerno urušava pravoslavlje. Da li se prošlogodišnji Vaseljenski sabor može smatrati početkom tog procesa?
— Da, kad neko pokušava na prilično grub način da progura svoju agendu. Kritski sabor je primer takvog grubog nametanja agende u kojoj je i ekumenizam. Poznato je da je većina pravoslavnih ljudi u Rusiji, čak i u Ukrajini protiv te ideje. Mnogi su protiv i u Grčkoj. Modernizam i ekumenizam ne bi dobili podršku većine pravoslavnih naroda, monaštva, sveštenstva, episkopa pravoslavnog sveta ako bi postojala slobodna volja izbora. Samo takvim, administrativnim, birokratskim metodama mogu se progurati ekumenizam i modernizam. U isto vreme, ako se bude dala autokefalnost Ukrajini i Makedoniji protiv volje crkava-majki, srpske i ruske crkve, može doći do novog raskola pravoslavnog sveta. O tome ne govorim samo ja, ovo je moje lično, disidentsko mišljenje, to je rekao i mitropolit Ilarion (volkolomski) koji vodi diplomatiju Moskovske patrijaršije. Ako i dođe do takve podele, bilo bi veoma korisno razmotriti pitanje ko je pravoslavan, a ko ne. Već postoje određene podele po bogoslovskim pitanjima. Po mom ubeđenju, ne samo oko granica crkava već i o bogoslovskim pitanjima i šta da se radi sa novim tendencijama koje postaju ozbiljniji povodi za povlačenje granica nego što je administrativno pitanje. Ako neko menja veru, ako neko izlazi sa ultramodernim stavovima koji nemaju svoje osnove u delima svetaca niti u svetim knjigama, tu više nije reč samo o administrativnoj podeli, već o tome da su neki ljudi izgubili pravoslavnu veru, a svoju novu veru pokušavaju da predaju drugima.