Iako na prvi pogled deluje da ih nema, odgovor je relativno jednostavan: u reakcijama evrobirokratije.
Metodologija je različita, ali je suština — ista. Dok se, sa jedne strane, od vodećih službenika EU, ali i važnih evropskih političara, šefova država, poput Emanuela Makrona, horski podržavala odluka predsednika Italije Serđa Matarele da ne dozvoli formiranje „vlade evroskeptika“, iako je postojala jasna parlamentarna većina, sa druge strane se sramno ćuti na sve učestalije incidente u kojima strada srpsko stanovništvo na Kosovu i Metohiji.
Preglasne, indiskretne, nediplomatske i u određenoj meri nevaspitane poruke upućene što pojedinim političarima u Rimu, što celom italijanskom narodu, davane su, kako je to objasnio Žan Klod Junker, kako bi se branila „evropska politika“. Isto tako, potpuno neobaziranje na očigledne pripreme Albanaca da u narednim mesecima radikalizuju krizu takođe je u funkciji „evropske politike“.
Problem sa kojim se EU srela u Italiji jeste da u novu vladu ulaze deklarisani evroskeptici, a ministri postaju eksperti koji su koliko juče sastavljali planove o izlasku iz Evropske monetarne unije. Evrobirokratija je to pokušala da spreči, kako je to objasnio premijer Đuzepe Konte „mini državnim udarom“. I otuda toliko povika na Italijane i pretnji upućenih novoj skupštinskoj većini. Problem sa kojim se EU sreće na Kosovu jeste što ne mogu da oposle stvar koju su zacrtali još u decembru 2007. godine: da omoguće Prištini „stolicu u UN“. Ključna prepreka je što Beograd na to ne pristaje, pa se onda problem tako i rešava: pritiscima na jednu stranu — srpsku.
Sada, ako je ovo „divljanje u najavi“ kosovsko-metohijskih Albanaca u funkciji plašenja i pritiskanja Beograda da pristane na „konačno rešenje“, onda to ide u korist „evropske politike“. Ne samo da to iz Brisela neće osuđivati, nego će tajnim diplomatskim kanalima možda i podsticati. Kako nam je već poručeno, incidenata neće biti kada se potpiše „pravno obavezujući sporazum“. Tada će Albanci biti motivisani da brinu o Srbima! U međuvremenu, ako bude nešto razbijenih glava, zapaljenih štala ili čak i ubistava, to će ionako biti podvedeno pod „kolateralnu štetu“. Cilj opravdava sredstva.
Suština je, da se vratimo na sličnost između dva slučaja, u nefunkcionalnosti „evropske politike“. Ono što evrobirokrate pokušavaju da odbrane je odavno potrošeno. Italijani su nezadovoljni načinom na koji je rešavana migrantska kriza, oni trpe veliku štetu i zbog zaoštravanja kursa prema Rusiji (Južni tok je trebalo da od Italije stvori zapadnoevropskog „energetskog džina“) i zbog destabilizacije Bliskog istoka. Zato i glasaju za one koji bi da, u tom pogledu, nešto menjaju. Uzrok potresa do kog je došlo u Italiji nije u Rimu, nego u Briselu.
Isto tako, uzrok nezadovoljstva unutar EU spoljnopolitičkim pozicioniranjem Srbije, koje u kontinuitetu traje od 2006. godine, a što (između ostaloga) dovodi do jačanja uticaja Rusije, Kine i Turske na Balkanu, nije u Beogradu, nego u Briselu. Način na koji je EU pokušala da „reši“ kosovsku krizu je za Srbe apsolutno neprihvatljiv, a poruke koje se Srbima šalju u kontinuitetu poslednjih deset godina su neprimerene i uglavnom vređaju inteligenciju prosečnog birača. Nijedan predlog Beograda da se pokuša sa traženjem kompromisnog rešenja, ma šta se pod tim podrazumevalo još od pregovora kojima je rukovodio Marti Ahtisari pa do danas, uopšte nije uzet u razmatranje.
I onda je problem kada Srbija svoje interese pokušava da ostvari kroz tesnu saradnju sa velikim i regionalnim silama koje su spremne da argumentaciju zvaničnog Beograda uvaže ili makar saslušaju.
„Evropska politika“ nema „plan B“ ni za jednu od tekućih kriza; evrobirokratija ne želi da otvori proces preispitivanja i sagledavanja sopstvenih pogrešaka iz minulog perioda; Brisel ne pokazuje bilo kakvu ambiciju da nezadovoljne sasluša, a kamoli da deo kritika uvaži. Oni nastavljaju utabanim putem, oslanjajući se na isprazne ideološke fraze i ignorišući zahteve da se „evropska politika“ temeljno menja. Zato je u prvom slučaju dozvoljen i „mini državni udar“, a u drugom i „zveckanje oružjem“. Prema tome se definiše i metodologija, te se u Italiji galami, a na Kosovu ćuti.
Svakako, kada se na kraju bude podvlačila crta, najveći gubitnik biće upravo EU. Evrobirokratija je u Italiji pretrpela poraz. Nova vlada je i pored svih opstrukcija i „mini državnog udara“ izabrana. Ako ne budu reagovali na Kosovu i tu će se loše provesti. Pozicije EU na Balkanu bi u slučaju radikalizacije kosovske krize bile dramatično i nepovratno oslabljene.
U takvom razvoju situacije dva ubedljivo najvažnija faktora regionalne bezbednosti ostali bi SAD i Rusija. Da li to danas shvataju u Briselu? Retki pojedinci da, ali njihov uticaj na donošenje odluka je nikakav. Nažalost, ali je tako. Ubedljiva većina to ne vidi. A kada „progledaju“ i shvate, biće već kasno za preduzimanje bilo kakvih značajnijih mera. Bez „plana B“, kako za rastuće nezadovoljstvo unutar evropskih država, tako i za osiguravanje regionalne bezbednosti u neuralgičnim perifernim tačkama EU će možda i nestati. Jer sa ovom politikom, koja se danas uporno brani, ona će teško preživeti.