Da li je arhitektura globalnih odnosa krenula da se menja ubrzano, i to iz korena? Da li je Amerika na putu da postane otpadnička država, izolovana od ostatka međunarodne zajednice koju je do juče predvodila suvereno ili je i dalje isuviše moćna da bi joj se to dogodilo? Ili je nasuprot tome, kao što tvrdi predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker, „kao međunarodni igrač izgubila snagu, a zbog toga, dugoročno, i uticaj“? Može li Evropa da se emancipuje od Amerike, kao što poziva glavni urednik nemačkog „Špigla“ Klaus Brinkbojmer, ili pak „duboko u sebi treba da zna da tako nešto nije moguće“, kako tvrdi „Vašington post“?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili Dušan Proroković sa Instituta za međunarodnu politiku i privredu i novinar iz Londona Siniša Ljepojević.
Osvrćući se na slavodobitno proglašavanje kraja istorije i nastanka novog svetskog poretka totalne američke dominacije pre skoro tri decenije, Siniša Ljepojević ocenjuje da sada prisustvujemo počecima kraja američke dominacije: „Novi međunarodni poredak se već može nazreti, to je multipolarni svet. Ipak, ovaj proces ide sporo, pre svega zato što Amerika i dalje kontroliše finansijske tokove u svetu. Ipak, i tome dolazi kraj, a ti procesi se sada ubrzavaju, o čemu najbolje svedoči prava inflacija američkih sankcija. Amerika je svetska sila koja se neprestano ljuti i nekome uvodi sankcije.“
„Transformacija strukture svetskog političkog poretka započela je 2008. godine. Taj proces traje već deset godina, i nastaviće se u budućnosti“, uveren je i Dušan Proroković, koji ukazuje: „Jedna od osnovnih definicija supersile kaže da je to država koja može da određuje bezbednosnu dinamiku u svim regionima na svetu. Očigledno je da Amerika to već danas ne može, pa otuda i ova nervoza… Nikada nijedna supersila nije svoju poziciju predala bez borbe i mislim da će se ubuduće sve više oslanjati na vojsku kako bi očuvala svoju poziciju u međunarodnim odnosima.“
„Strateško opredeljenje Amerike je da se održava u onim delovima sveta u kojima još to može podgrejavanjem neprijateljstava i generisanjem neprijatelja“, kaže Siniša Ljepojević, što je u neposrednoj vezi s pitanjem odnosa vodećih evropskih država prema Rusiji, koji su zatrovani sankcijama koje je EU uvela Rusiji pod pritiskom Amerike.
A sada, u jeku nesporazuma s SAD oko iranskog nuklearnog sporazuma, Angela Merkel je prošlog petka posetila Vladimira Putina. Na zajedničkoj konferenciji za štampu rekla je da Nemačka ima „čvrsto transatlantsko prijateljstvo“ s Amerikom, ali da joj je „u strateškom interesu da održi dobre odnose s Rusijom“, na šta je Putin dodao da „nema potrebe da se odnosi Rusije i Nemačke povezuju s odnosima Rusije s trećim državama“.
Dve strane saglasne su ne samo oko iranskog nuklearnog sporazuma, već i oko gasovoda „Severni tok 2“, čijoj se izgradnji Amerika otvoreno protivi, zbog čega američki „Blumberg“ ocenjuje: „Zbližavanje s Rusijom sada je ključni politički cilj Nemačke“.
Dušan Proroković je skeptičan prema takvoj tvrdnji: „To će možda biti cilj nekog budućeg rukovodstva Nemačke. Ja ne vidim snagu u CDU-u Angele Merkel da sada načini takav zaokret, tim pre što je nemački politički sistem u ovom trenutku jako rovit“.
Posle Merkelove Putin je ovih dana ugostio i francuskog predsednika Emanuela Makrona, koji ga je pohvalio kao snažnog lidera i uz to priznao da Rusija ima nezamenljivu ulogu u nekim međunarodnim pitanjima.
„Rusiji, naravno, odgovara da održava kontakte sa evropskim liderima. Takođe, liderima Nemačke i Francuske, zbog njihovih unutrašnjih potreba, odgovara da demonstriraju svoju samostalnost kroz održavanje odnosa sa Rusijom“, komentariše Siniša Ljepojević, dodajući, međutim, da je „ključno pitanje da li Nemačka i Francuska imaju kapacitet da se odupru nalozima Amerike. Očigledno je da međunarodna izolacija Rusije nije uspela, ali tek će se u budućnosti videti kakvi će biti konkretni rezultati ovih susreta“.
S tim u vezi, „Vašington post“ piše: „Evropljani žele da raskinu s Amerikom. Duboko u sebi, oni treba da znaju da ne mogu to da učine. Nezavisni pol nije verovatan“. S druge strane, nemački „Špigl“ u redakcijskom uvodniku navodi: „Zapad koji smo znali više ne postoji. Naš odnos sa Sjedinjenim Državama ne može se sada nazvati prijateljskim, a jedva se o njemu može govoriti i kao o partnerskom“. „Počivaj u miru, transatlantska alijanso 1945-2018“, ocenjuje i američki „Forin polisi“.
Na tom tragu i Donald Tusk, predsednik Evropskog saveta, nedavno je izjavio da će „u novoj globalnoj igri Evropa ili biti jedan od glavnih igrača, ili pion. To su jedine realne alternative“, i, govoreći o Americi, „s takvim prijateljima, šta će nam neprijatelji“, te da Evropa „mora da bude spremna da deluje samostalno“. Može li Evropa da se emancipuje od Amerike i da postane samostalan igrač?
„Nisam siguran da Evropa to može“, kaže Ljepojević. „Siguran sam da postoji veliko nezadovoljstvo odnosom s Amerikom, međutim, finansijske i bankarske veze jako su duboke i nalaze se pod američkom kontrolom, tako da Evropa nema potreban kapacitet da se otrgne iz američkih kandži. S druge strane, postoji proces koji teče nezavisno od toga i koji će na kraju dovesti do tog raskida, ali će za to biti potrebno vreme“.
„EU ima dovoljno ekonomske moći da postane nezavistan igrač u međunarodnim odnosima, donekle ima i političke moći koja se naročito manifestuje u manjim zemljama kao što je Srbija, ali nema nikakvu vojnu moć. Bez sadejstva ove tri vrste moći nema ni ukupnog potencijala, i sve dok NATO garantuje bezbednost Evrope, ona neće moći da se otrgne iz američkog zagrljaja“, smatra Dušan Proroković i otuda zaključuje da američki svetski poredak neće promeniti evropske države, već savez Rusije i Kine: „Evropske države će s Rusijom i Kinom sarađivati tek od slučaja do slučaja — kao što sada čine povodom iranskog nuklearnog sporazuma — ali daleko smo od sklapanja ozbiljnijih savezništava među njima.“
„S druge strane, što se same Rusije i Kine tiče, to je daleko izvesnije. Njihovi odnosi se svake godine podižu na još viši nivo još od osnivanja Šangajske organizacije za saradnju, i upravo se od ove dve zemlje može očekivati da će u narednom periodu nastaviti da uspostavljaju balans snaga u međunarodnim odnosima kako bi stvorili multipolarni svet. U strateškim dokumentima i Rusije i Kine upravo i piše da im je to cilj. A kolikog će udela u tome imati evropske zemlje, ostaje da se vidi.“