Zapad se protiv terorizma nikada nije ni borio, kaže vojni analitičar Miroslav Lazanski i navodi primer Sirije, gde je Zapad podržavao teroriste. Terorizam je Zapadu služio kao sredstvo igre na međunarodnom planu, smatra on.
Sa druge strane, posao glavnokomandujućeg NATO-a uvek je bio da, kako Lazanski kaže, plaši zapadnu javnost navodnom sovjetskom, a sada ruskom opasnošću.
„To mu je u opisu radnog mesta, za to prima platu. Na taj način uspeva da izdejstvuje podizanje vojnih budžeta na onaj nivo koji SAD traže, a to je 2,2 odsto BDP-a. S druge strane jača kohezionu snagu NATO-a, nastoji da održi postojanje NATO-a u sadašnjoj formi u Evropi. Tako da su razlozi zbog kojih on plaši navodnom ruskom opasnošću širi. Naravno, moramo da budemo objektivni i da kažemo da je Rusija danas svetska vojna supersila i da ono što Rusi imaju u operativnoj upotrebi nekim zapadnim zemljama uliva strahopoštovanje, da ne kažem strah u kosti“, kaže Lazanski.
Svega četiri-pet članica NATO-a može, prema njegovim rečima, da pošalje snage na ruske granice. Stoga glavninu snaga NATO-a prema Rusiji čine američki, kanadski i britanski vojnici.
Severnoatlantska alijansa nema, prema mišljenju Lazanskog, dovoljne konvencionalne snage u Evropi koje bi mogla da suprotstavi ruskim.
„U konvencionalnom smislu, ruska armija ima veliku prednost u odnosu na NATO, plus što Rusija ima prednost i u geografiji, a u nuklearnim kapacitetima takođe. Tako da NATO bez Amerike nije nikakva vojna sila, a Amerika će se vrlo dobro čuvati bilo kakve incidentne situacije koja bi je stavila u direktni konflikt sa Ruskom Federacijom. Tako da je sve ovo jedno diplomatsko natezanje u nastojanju NATO da poveća vojne budžete, da se smanje troškovi NATO, koje većinom plaćaju Amerikanci i onda pretnja uvek dobro dođe. Nekada je, u vreme SSSR, bila pretnja 50.000 tenkova Varšavskog pakta, danas dobro dođe pretnja navodnom ruskom opasnošću“, kaže Lazanski.
Međutim, Rusija ne pokazuje bilo kakvu vrstu agresivnosti prema bilo kojoj članici NATO, već samo traži da se poštuju njeni državni i nacionalni interesi na postsovjetskom prostoru, što je, prema mišljenju Lazanskog, opravdano i logično.