Beg iz civilizacije je njegov način života, a na umetnički rad utiče i kada nije u prirodi u kojoj slika. Počeo je na Zminjem jezeru, kada je ostavio lik Presvete Bogorodice na stoletnom deblu bora. „Moj put oslikavanja ikona zapravo je započeo pre tridesetak godina, započeo sa Jesenjinom, pa sa Aleksandrom Sergejevičem Puškinom, trajao je sa Fjodorom Dostojevskim, a negde se tu pojavljivao i Tolstoj“, objašnjava Vuković za Sputnjik.
„Najčešće sam se prisećao stihova velikog Sergeja Jesenjina, koji je napisao: ’Svi smo mi u ovom životu samo senke, neka je večno blagosloveno sve što je došlo da procveta i sve što je došlo da umre‘. Postoje takozvane duševne istine, život nije samo fizička istina, nije samo ono što se vidi, što se dotiče, nije jagma za bogatstvom, trka za materijalnim. Nije trka za takozvanim profitom. U savremenom svetu na svakom koraku možete da čujete ’profit‘. Često se pojavljuje i flosula ’cilj opravdava sredstvo‘ u tom bogaćenju, ali postoje i duševne istine — one su besmrtne, večne, one traju milijardama godina, one su nepobedive. Svaka fizička istina će proći, ali duševna istina će večno trajati“, siguran je Vuković.
Ruska književnost i filozofija uticale su na njegov rad i van prirode. Karakteriše ga jedinstven stil u izradi ikona. Smatra da se njegov izraz može porediti sa stilom ruskih ikona u periodu između 12. i 18. veka, jer ne vodi mnogo računa o proporcijama, a kritičari njegov stil nazivaju slobodnijim. „Ne volim da zapostavim karakter same ikone, a do toga dolazi ako se fokusirate na obradu forme“, kaže Vuković.
„Moje forme su neobičnije, ikone su mističnije, oslikane uglavnom u lazurnom stilu, pa tako pojedine čak podsećaju na naivu, ali imaju prodornu dubinu. U njima se oseća velika duhovnost. Ikona i jeste mesto gde se izobražavaju i ljudska duša i duh. To je neprestana igra ljudske duše i ljudskog duha. Upravo u ikoni nalaze se najveće tajne i najveće istine ljudskog duha, što je jedna, i duše, što je druga važna karakteristika“, objašnjava umetnik.
Ima i isukustvo u oslikavanju hramova Srpske pravoslavne crkve. Posle diplomiranja na Akademiji SPC, sa sveštenikom Milanom Radusinom, koji služi i oslikava crkve u Dalmaciji, oslikao je prvi oltar, u crkvi u Gračacu, u Lici. Oslikavao je hramove i u Srbiji i Crnoj Gori.
Vukovič najviše vremena provodi u prirodi, u potrazi za izgubljenim rajem, sa dve ćerke i sinom, koga nosi jer je premali za dugo pešačenje. Istinu najčešće traži u planinskim predelima, u kojima žive divlji konji. Oni su za Vukovića posebna inspiracija, veza sa večnošću. „Najlepša iskustva u susretu sa divljim konjima doživeo sam na planini Durmitor, u podnožju nekoliko vrhova, u blizini velikih glečera“, kaže Vuković.
„Ti konji, za koje uvek kažem da su čarobni, pojavljuju se iznenada, izlaze iz šuma i krstare po visoravnima. Uvek nas prate. Kad god nam je teško da se popnemo na neki udaljeni vrh, oni se pojave i kruže oko nas. Kao da su nas čekali, kao da su nas prizivali, kao da su nam se možda u nekom momentu provlačili i kroz kosu. Nisu to samo fizički konji, to su i konji nevidljivi. Oni su simbol snage, pobede života nad smrću, simbol večnog života, vaskrsenja, nastavljanja života negde tamo daleko. Oni štite, oni su čarobni pomagači. Dušu posmatrača vode u drugi svet. Konji nose svetitelje“, priča nam Vuković.
On dodaje da ne vidi sreću u savremenom svetu, jer smatra da je savremeni svet — savremeni rat. Kada je u harmoniji s prirodom, čoveku je jasno da će pobediti božanska, solarna strana, ona je i simbol vaskersenja, Hristove pobede nad smrću.
Na drugoj samostalnoj izložbi, Vuković će predstaviti i nekoliko portreta u uljanoj tehnici. Slikao je, kaže, ljude koji su neznani junaci Beograda.
„To što neko svakog dana gostuje na radiju i televiziji, eksponira se i drži govorancije, predstavlja se u nekom idealnom svetlu, meni ne znači ništa. Ali na svakom koraku u ovom gradu, po bolnicama, školama, imate profesore, lekare, znamenite novinare, koji nikada nisu izašli iz te senke. A mogli su, bili su najbolji u svojoj struci. Danas niko ne zna za njih. Upravo njih sam oslikao, nisam im napisao ni ime ni prezime, iz poštovanja, da ne bih dirao senku u kojoj su odlučili da ostanu i mirno obitavaju. Oni nas samo s vremena na vreme posete i oplemene sećanjem na sebe i svojim pojavama koje su besmrtne. Upravo je Beograd grad u kome ima mnogo neznanih junaka koji se ne vide, ne eksponiraju se, a tu su. Dok u redovima čekaju i čeznu da se pojave u medijima i nešto kažu, u senci postoji nešto mnogo moćnije, mnogo lepše nego ono što se nalazi u prvim redovima“, objašnjava Vuković.
Velike pažnje vredna dela koja su nastala u pokušaju da Vuk Vuković „smiri svoju gordost, kao najveći greh modernog čoveka i pobedi samoga sebe“, u galeriji „Ikar“ u Zemunu publici će biti dostupna do 29. maja. Pored likovnih radova, predstaviće i fotografije divljih konja.