Dve decenije prošlo je od 14. maja 1998, kada su teroristi OVK oteli svoju prvu žrtvu. Žarko Spasić bio je radnik rudnika Belaćevac i otet je sa svog radnog mesta. Ovaj dan Udruženje kidnapovanih i ubijenih sa Kosova i Metohije (KiM) obeležilo je u Spomen sobi žrtava terorista OVK.
Žarku se pre tačno dve decenije izgubio svaki trag. Njegov brat, Simo Spasić, predsednik Udruženja kidnapovanih i ubijenih na KiM, zatražio je da se porodice otetih i ubijenih sa KiM uključe u unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji. Optužio je, kako je rekao, DOS, koji je na vlast došao posle 5. oktobra, za puštanje iz srpskih zatvora više stotina pripadnika OVK u periodu 2001-2002.
„Život Srba na KiM bio je težak, mukotrpan, stradalnički i paćenički i u vreme kada je Srbija imala pun suverenitet na KiM“, podsetio je generalni sekretar Predsedništva Srbije Nikola Selaković.
U borbi, kako je rekao, Davida protiv Golijata, Srbija se nalazi i dan-danas.
„Ako ne možemo samostalno da rešavamo velika, krupna istorijska i politička pitanja, onda makar možemo da budemo zajedno, jedni sa drugima, i da učinimo sve što možemo na svom radnom mestu, u skladu sa svojim poslom i sa svojim kontaktima, ali i svojom savešću. Da pomognemo da otkrijemo sudbinu makar jednog nestalog, to je veliko kao ceo svet“, kaže Selaković.
Gledanjem u prošlost i na to kako je postupala naša država, ali i oni koji su je predstavljali, dodao je Selaković ne može se sagledati kraj bezumnim, neracionalnim i čudnim odlukama koje su vlastodršci u Srbiji donosili.
„Užasna odluka je pustiti ljude koje su naši sudovi osudili za ratne zločine i za terorizam, kao što je bila bezumna odluka prebaciti rešavanje problema iz Ujedinjenih nacija u EU i kao što je bila bezumna odluka tražiti onako skaradnim pitanjem savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde i gubiti poziciju za pozicijom. Oni koji su dopustili da osuđeni i osvedočeni teroristi izađu na slobodu, nisu ni svesni, a neki su možda i bili, da su time podržali stav onih zemalja Zapada koje su sve vreme govorile da je terorisanje išlo u drugom smeru, da smo mi Srbi terorisali Albance na KiM, a da su ti koje smo puštali iz zatvora u stvari žrtve, a ne zločinci“, kaže Selaković.
Danas živimo u vremenu kada država više ne pravi takve greške, što daje nadu da će srpski narod doći do istine i pravde. U poimanju KiM mnogo toga je izgubljeno, ali ono što je svakom Srbinu i Srpkinji zajedničko jeste da je KiM paradigma nepravde za Srbe, zaključio je Selaković.
Ako postoji mesto gde reč tragedija može da se opipa i oseti, to je, prema rečima srpskog ministra kulture Vladana Vukosavljevića, Spomen soba žrtava terorista OVK.
„Jedna latinska izreka kaže ’neka se sprovodi pravda, makar propao svet‘. Jedan optimista ju je okrenuo i rekao „neka se vrši pravda kako svet ne bi propao“. Srbija je dužna da se za istinu i pravdu o srpskim stradalnicima sa KiM bori bez obzira na to da li će svet propasti ili će nastaviti da postoji. To je naša obaveza i po tome će našoj generaciji suditi generacije koje dolaze posle nas“, kaže Vukosavljević.
Nezaborav je dužnost, kako države Srbije i svih njenih institucija, tako i svih njenih građana, kaže direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić, zbog toga što su žrtve koje su porodice kidnapovanih i ubijenih pretrpeli, ali koje smo pretrpeli kao narod, nešto što je obeležje srpskog identiteta.
„Ne smemo zaboraviti naše žrtve, ne smemo nikada prestati da tražimo istinu i pravdu. Ljudi koji su počinili neke od najtežih zločina na KiM još nekažnjeno žive i deluju, obavljaju neke od najodgovornijih funkcija u našoj južnoj pokrajini. Naša obaveza je da ne prestanemo nikada da se borimo da budu izvedeni pred lice pravde, da ne prestanemo da ukazujemo na to šta je istina o našem stradanju na KiM“, kaže Đurić.
Srbija će se, dodaje Đurić, zalagati za to i insistirati da utvrđivanje istine o kidnapovanim, nestalim i ubijenim, traganje za njima, kao i kažnjavanje odgovornih, postane sastavni deo procesa rešavanja pitanja KiM.
Predstavnici Udruženja kidnapovanih i ubijenih biće uključeni u unutrašnji dijalog o KiM, poručio je Đurić, zato što smatra da je neophodno da se i glas porodica žrtava o suštinskom i temeljnom pitanju opstanka srpskog naroda čuje.