Ruska zastava će se zavijoriti nad Južnim polom 2019. godine, kaže Šparo, dodajući da je tako najbolje „lečiti“ decu i omladinu od zavisnosti od interneta.
Šta Vas je odvelo na Arktik?
— Zvanično gledano, ja sam matematičar. Nisam postao profesionalni istraživač Severnog pola, iako sam ga prešao sa svojih šest prijatelja na nordijskim skijama. Kada sam počeo da studiram na Moskovskom državnom univerzitetu Lomonosov, svi studenti su mogli da putuju, bio je dostupan aktivan i sportski turizam, to je dotirala država. Mi smo istraživali planine, tajgu, splavovima se spuštali niz brze planinske reke. Ali smo shvatili da nas najviše privlače skije i da silno želimo da istražimo Sever. Želeli smo da vidimo predele gde se završava šuma, počinje tundra, predivni predeli, koji bez daha ostavljaju i zimi i leti i to mesto odakle počinje isključivo led. A kad stignete do mesta gde je svuda oko vas samo led, onda je ostao još samo pol, Severni pol.
Kako danas jedan običan ruski učenik ili student može da stigne do Severnog pola?
— Danas deca školskog uzrasta mogu da stignu u carstvo leda preko ledene stanice „Barneo“, koja radi na Severnom ledenom okeanu svakog aprila. Nažalost, ruska državna stanica „Severni pol“ ne postoji poslednjih nekoliko godina, a bila je nekad na Arktiku. Stanica „Barneo“ postoji od 2002. godine sa svojim komercijalnim, političkim i naučnim ciljevima. Regularno se tamo može dospeti za nekih dvadeset pet hiljada evra. Ono dete čiji roditelji imaju novca za ovakvu avanuturu može bez problema da uživa na Severnom polu. Video sam prilično mnogo bogatih ljudi sa svojom decom na Severnom polu, to je zanimljiva i privlačna destinacija za one koji imaju novca i koji vole avanture.
Što se tiče ekspedicije našeg kluba „Pustolovina“, one nose više sportski i obrazovni karakter. Sve je počelo 2008. godine kada su moj sin Matvej Šparo i Boris Smolin tokom polarne noći od 22. decembra 2007. godine do 15. marta 2008. godine prešli taj neverovatni put do Severnog pola na skijama u mraku. Zatim su u aprilu poveli prvu omladinsku ekspediciju na pol.
Tada je ministar sporta bio Vjačeslav Fetisov i mi smo odlučili da po regionima Rusije nađemo zainteresovanu omladinu, one koji bi hteli da pređu sto kilometara na skijama. Tada nam je pomogla i avijacija FSB, jedina struktura koja zaista ume stručno da leti u severnim uslovima. Recimo, oni dopremaju sve što je neophodno našim graničarima. Avijacija FSB-a je i prevezla članove naših prvih sedam ekspedicija u periodu od 2008. do 2014. godine.
Na primer, mi smo održali ekspediciju u čast sveruskog društva „Dinamo“. Osma ekspedicija je održana 2014. godine i tada su članovi bili i štićenici domova za nezbrinutu decu i popravnih domova. Posle povratka, sve nas je primio predsednik Putin i razgovarao sa nama, to je bilo nezaboravno — tako neposerdno i obično, deca su bila presrećna što su imala priliku da ispričaju svoja iskustva i doživljaje. Iako smo tada dobili od predsednika punu podršku, Ministarstvo za regionalni razvoj koje se bavilo nama se sledeće godine rasformiralo. Ipak, 2015. godine ministar obrazovanja Dmitrij Livanov je želeo da se priključi našoj ekspediciji. Ideja je bila i da pozovemo decu pobednike različitih naučnih olimpijada. Tako smo 2016. godine održali i devetu ekspediciju, koja je bila finansirana iz budžeta. Ali 2017. godine državni sistem finansiranja naših aktivnosti se raspao i mi nismo otišli na Severni pol.
Više od deset godina se bavite organizacijom dečijih ekspedicija na pol. Da li znate šta su u međuvremenu postala deca koja su sa vama krenula u prvu avanturu?
— Mnogi su završili studije i počeli da rade u Ministarstvu za vanredne situacije. Danas nije jednostavno postati „polarnik“, odnosno naučnik ili uopšte profesionalno se baviti istraživanjima na Severnom polu. Nekada je bilo drugačije. Rusija bi trebalo aktivnije da radi na svom povratku na Severni pol.
Dečije ekspedicije na nordijskim skijama za Klub „Pustolovina“ su već postale gotovo tradicija. Kakve ciljeve imate za naredni period?
— Naš glavni cilj je da uradimo to što niko drugi još nije uspeo. Imamo sad jedan baš veliki i zahtevan projekat. Planiramo tročlanu ekspediciju na Južni pol gde bi jedan član bila osoba sa invaliditetom. Naš novi plan je realan i nastao je nakon što je 2000. godine već bilo obavljeno slično putovanje. Naime, moj sin Matvej je sa drugom Borjom Smolinom i njihovim prijateljem Igorom Kuznjecovim, koji je u invalidskim kolicima, prešao Grenland. Igor je sebe odguravao štapovima na čijim su krajevima bile male skije, a sam je sedeo u kolicima-sankama. Dakle, sada je plan da poletimo na Antarktik u novembru ove godine, a 7. januara 2019. godine želimo da podignemo rusku zastavu pored američke stanice Amundsen–Skot. Želja nam je da pokažemo u praksi našu filozofiju, da su dostignuća ljudi sa hendikepom moguća i važnija od dostignuća zdravih ljudi.
Gde se deca mogu pripremati za ovako neobičan poduhvate?
— Na severu Rusije, u oblasti Karelija imamo kamp koji se zove „Velika pustolovina“ i sve ekipe pred odlazak na Severni pol su se upravo ovde pripremale. Ovaj kamp postoji i kako bi se deca pripremala za obične turističko-sportske aktivnosti. Na primer, leti na kajacima, na biciklima, oraganizujemo pešačke ture. A zimi radimo ture na skijama, na sankama koje vuku psi. Podvlačim da mi primamo decu koja imaju različite zdravstvene probleme ili hendikepe. Sa druge strane, jasno je da ne mogu sva deca učestvovati u radu sportskih kampova, ali recimo deca sa oštećenim vidom ili sluhom mogu biti naši polaznici.
Mi vidimo ogromnu korist koju ovakvi kampovi donose savremenoj deci. Danas deca slabo međusobno komuniciraju, veoma malo vremena provode u prirodi. Nažalost, pored već „standardnih“ problema koji se obično javljaju među adolescentima, poput pušenja, zlouptrebe alkohola i narkotika, danas postoji i zavisnost od interneta i kompjuterskih igrica. Naš kamp je pokazao odlične rezultate u borbi protiv pomenutih zavisnosti.
Zbog globalnog zagrevanja dovodi se u pitanje opstanak večnog leda na polovima. Kakva su Vaša iskustva?
— Led se topi, to je tačno. Ali, još je uvek bezbedno provoditi vreme na polovima. To su neverovatna iskustva, led je jednostavno vanredno interesantan. Prema sovjetskim standardima, to je naša teritorija — sovjetski sektor Arktika. Mada, to nije sovjetski sektor, već su tu i neutralne vode koje su prilično blizu naših granica. Nije do kraja jasno ni definisano kome pripada Severni pol. Ovo pitanje ostaje otvoreno i neophodno ga je vrlo precizno rešavati na visokom međunarodnom nivou.
Da li su Severni i Južni pol mesto gde se oseća međunarodna konkurencija?
— Kada su polaznici, naša deca, pričali o svom životu na stanici „Barneo“, mene je veoma obradovalo što su oni na primer igrali fudbal sa Australijancima, Amerikancima, Englezima, decom iz Izraela, Francuske. A onda su i nama u posetu dolazila deca iz drugih država da vide kako rade naši naučnici u okviru ruskog Instituta okeanologije. Bez obzira na sve međunarodne naposti, na stanici „Barneo“ ljudi se međusobno druže i poštuju! I to je odlično!