Time što se smanjuje uloga i važnost UN u realnoj mogućnosti ograničavanja nasilja, ističe Pačone, povećava se verovatnoća izbijanja masovnog oružanog konflikta.
S obzirom na sadašnju krizu na Bliskom istoku, neophodno je usavršavanje pravnih okvira UN za legitimizaciju oružanog mešanja u unutrašnja pitanja i poslove drugih država, ocenjuje u autorskom komentaru za Sputnjik italijanski novinar i autor brojnih knjiga:
U Povelji UN je navedeno da u skladu sa članom broj sedam Savet bezbednosti ima ovlašćenje da reaguje u slučaju da je mir ugrožen aktom agresije. Ali u članu broj pedeset i jedan se takođe govori o pravu svake države na individualnu i kolektivnu samoodbranu. Čini se očiglednim da Savet bezbednosti nema ovlašćenja da pribegava prinudnim oružanim dejstvima, osim u slučaju ovih pomenutih izuzetaka.
Veto koji je uložila Rusija na tri predložene američke rezolucije, kao i veto SAD na poslednji nacrt ruske rezolucije koja je trebalo da osudi raketni napad na Siriju 14. aprila 2018. godine, dovodi u ćorsokak mehanizam koji bi SB UN omogućio da pribegne efikasnijim merama. U suštini, određene države, između ostalog SAD, uporno pokušavaju da ozvaniče pojam „humanitarna intervencija“, koji bi omogućio mešanje i intervenisanje čak i onda kada ono nije predviđeno i opravdano po ustavu UN.
Pa ipak, u sadašnjem sistemu UN, akcije SAD u slučaju Kosova i Sirije, ali i nekih drugih tačaka, kao i odsustvo reakcije većine država, dovodi do toga da možemo pretpostaviti da određene države mogu ćutke primenjivati dvostruke standarde.
Ovo neslaganje između univerzalnih formalnih pravnih principa i delovanja pojedinačnih država, kao i nepoštovanje osnovnih principa Povelje UN, kao recimo povodom pitanja suvereniteta, podriva međunarodnopravni sistem.
Kada je još prošlog aprila predsednik SAD naredio da se primeni sila u Siriji, iz političke perspektive, ovaj slučaj je dokazao da pojedine države prelaze preko činjenice da je svaki konflikt neophodno rešavati u okvirima međunarodnog prava, a ne putem jednostranih odluka. Ovo nesumnjivo stvara plodno tlo za brojne druge probleme koji mogu proisteći iz daljeg nepoštovanja međunarodnopravnih normi.
Bez odluke SB UN i kolektivne odluke da vojne mere mogu biti primenjene nijedna država nema pravo da sprovodi bilo kakve oružane mere, pa makar to po njihovoj proceni, bilo u humanitarne svrhe. To se pre svega tiče lansiranja „humanitarnih raketa“ na teritorije drugih država. U svakom slučaju, jednostrana ili čak višestrana reakcija pojedinih država ili niza zemalja moraju biti realizovane u okviru zakonskih mera kroz institucije i tela međunarodnih organizacija, a ne putem prinudnih mera pojedinih država, zaključuje Đuzepe Pačone.