Takva vrsta razgovora kao što je intervju Milomira Marića, novinara i urednika „Hepi“ televizije, sa takozvanim premijerom Kosova Ramušem Haradinajem, prema mišljenju novinara i urednika Slobodana Reljića, uvek je kontroverzna i ne može da se gleda jednoznačno.
Nije sve crno-belo
S jedne strane, postoji problem takozvanog stokholmskog sindroma, gde žrtve počinju da gledaju na svoje mučitelje kao na ljude, pojašnjava svoje stanovište Reljić, dok sa druge strane u čitavoj priči nije loše to što je nešto počelo da skreće pažnju javnosti na Kosovo.
„Naime, sve vreme se bavimo umrtvljavanjem. Naša javnost se umrtvljuje, počinjemo da se navikavamo. U našim dnevnicima i vestima se pojavljuju ljudi kojima je Haradinaj premijer. Po mom mišljenju, to je mnogo gora stvar od intervjua koji je napravljen relativno profesionalno jer je razgovor bio oivičen i razgovorima sa advokatima, damom koja je sprovodila istrage o tim njegovim učincima koji su očigledno zločini, i potom je Milovan Drecun izašao sa tajnim izveštajima zapadnih službi o njihovim radnicima na terenu na Kosovu. I tu se dobija taj kontekst“, precizira Reljić za Sputnjik.
Naravno da kad nekog pitate da kaže nešto o sebi, on će da priča najbolje, napominje Reljić, ali su to rizici intervjua.
„Pošto se nalazimo u nekoj vrsti propagandnog rata, ne samo mi već čitav svet, sve te stvari poprimaju potpuno druge razmere. Međutim, ako gledamo po učinku koji se proizvodi u našem javnom mnjenju, mnogo je veća štetnost nevladinih lobista iz Srbije koji se pojavljuju u medijima, prema američkoj logici ’kaži mi odakle dobijaš novac, pa ću ti reći zašto tako pričaš‘. Njih možete da detektujete, nije to nikakav problem. No, problem je što se to kod nas doživljava kao neka vrsta relevantnog mišljenja“, ističe Reljić.
Kad sam bio glavni urednik NIN-a, podseća Reljić, jedan od mojih saradnika je iz Engleske iz jedne televizije doneo kasetu na kojoj je bila Tačijeva obuka za nastupanje u medijima.
„Videlo se i da je Haradinaj bio u tim kampovima za obuku. Oni su ljudi obučeni, i zato morate da razumete zašto Zapad ne dozvoljava da Haradinaj bude osuđen. Uložene su velike pare u te ljude i oni sad obavljaju te poslove za svoje strane nalogodavce. To ne znači da ih posle neće osuditi kao Pinočea, ali im u ovom trenutku trebaju na terenu“, ukazuje Reljić.
Tako da taj intervju ima mnogo različitih značenja, ponavlja Reljić, i ne može se posmatrati samo kao nešto štetno u javnosti.
Da li je koljač oprao ruke i savest
„Haradinaj, naravno, ima neke svoje interese. Kad se pojavi na srpskoj televiziji onda će ga njegovi zaštitnici i promoteri zvati čovekom dijaloga. Reći će: evo, čovek je gostovao, govori srpski. Što nije loše, jer proizvodi neku vrstu otpora. Tako javnost budi iz kome u kojoj se nalazi“, smatra Reljić.
Kad srpski političari mogu da razgovaraju sa Haradinajem, koga su Albanci izabrali za svog predsednika vlade, mogu valjda i ja da razgovaram sa njime, pojašnjava autor Milomir Marić za Sputnjik motive za taj intervju. „Pogotovu“, dodaje, „što sam ceo život razgovarao sa kontroverznim ljudima koji su bili i na poternicama, gonjeni, u podzemlju, uoči smrti i uoči hapšenja“.
„Uvek sam razgovarao sa takvim ljudima, čak i kad su bili u bekstvu. Prema tome, ovo što sam napravio sa Haradinajem je jedan u nizu sličnih intervjua koje sam radio. Ne postoji pitanje koje je postavljeno tokom poslednje dve decenije u srpskoj javnosti, a da to Haradinaju u njegovom kabinetu nisam rekao u lice“, ističe Marić za Sputnjik.
„Da sam se kao u intervjuu sa Haradinajem ponašao sa bilo kojim srpskim političarem poslednjih decenija, bez obzira što se dugo znamo“, tvrdi Marić, „izbacio bi me napolje i organizovao ko zna kakvu satanizaciju i harangu“.
„Prema tome, Haradinaja sam pitao sve što je u srpskoj javnosti o njemu saopšteno, što se sumnja, i njegovo je bilo da odgovori kako zna i ume na ta pitanja. Iznenadilo me je što su istovremeno hajku protiv mene poveli i Albanci — da sam zloupotrebio Haradinaja i da sam ga prikazao u ružnom svetlu — i Srbi, koji su mislili da je to nacionalna izdaja. Pošto je to tako, da su ljuti i Albanci i Srbi, ponosan sam na profesionalno odrađen posao“, posebno napominje Marić.
Uvek je važan kontekst u kome nastaje intervju, sugeriše Slobodan Reljić, jer novinar ne pravi sam od sebe intervju, on je sastavni deo prvo medija u kojem radi, a onda javnog mnjenja u kome učestvuje taj medij. I uvek to ima neku svoju kontroverzu, dodaje on, ali u osnovi javno mnjenje mora da zna sa kime ima posla.
„Nisu ubeđivačke mogućnosti Haradinaja velike, i u tom smislu njegovo dobro predstavljanje ovde može biti pozitivno ako mi sebe doživljavamo kao frontove. Haradinaj koristi te najjednostavnije stvari — da su Albanci časni ljudi, da je njega spasavao Bog. On je naučen da govori te opšte stvari“, naglašava Reljić.
„Ne bih potcenjivao srpsko javno mnjenje u tom slučaju“, ponavlja on, „i mislim da učinak na to javno mnjenje, u smislu promene šta je Haradinaj, nije uopšte bitan i nije velik“.
„Učinak propagandne kampanje vezane za Kosovo koja se sprovodi ovde u Srbiji je relativno slab. Nedavno je jedan institut napravio istraživanje koje pokazuje da 81 odsto građana smatra da je nedopustivo da se menja Kosovo za EU. A kad bi gledali kako se to valja u talasima u našim medijima, svi bi rekli da je 90 odsto za to“, uočava Reljić.
Postoje intervjui koji su ušli u istoriju novinarstva i sa Hitlerom, i sa Musolinijem, i sa generalom Frankom i sa najvećim komunistima poput Staljina, podseća Milomir Marić, pa je, prema tome, dužnost novinara da razgovara sa bilo kojim čovekom koji utiče na tuđe živote i koji je gospodar života i smrti na bilo kojoj teritoriji.
„Haradinaj je rekao u emisiji ono što nismo očekivali da će reći. Rekao je da Albanci nemaju nikakvu spoljnu politiku, da rade samo ono što Amerikanci od njih traže i da je to rezultat koji je njih doveo u poziciju da imaju mnogo više simpatija međunarodne javnosti nego Srbi, koji su stalno na stubu srama“, podvlači Marić za Sputnjik.