Jedna je da se međunarodnoj zajednici žuri da zatvori „slučaj Kosovo“, a druga — da je jasno da to neće moći mimo Srbije, odnosno Vučića, jer nijedno rešenje za Kosovo koje bi Srbiju ostavilo nezadovoljnom i frustriranom međunarodnom (ne)pravdom ne bi osiguralo održiv mir i bezbednost u regionu.
Dok se žurba, kad je reč o evropskim zvaničnicima, više čita između redova, preko okeana se o njoj bez pardona govori.
Profesor američkog Univerziteta Džons Hopkins Edvard Džozef ukazuje na to da za Vašington status kvo nije opcija, a na pitanje da li SAD imaju ambiciju da se pitanje Kosova reši ove godine — odgovara da je „očigledno da će Kosovo biti pitanje broj jedan između Vašingtona i Beograda“.
„Vašingtonu je jasno da dijalog koji vodi Evropska unija u Briselu očigledno neće funkcionisati“, kazao je Džozef.
To je konačno postalo jasno i evropskim partnerima, među kojima je sazrelo mišljenje da dijalog Beograda i Prištine u Briselu ne daje i neće dati rezultate, i da mora da se „pogura“.
To za Tanjug kažu i eksperti za spoljnu politiku.
Poziv koji je kancelarka Merkel uputila predsedniku Vučiću je ohrabrujući znak, kaže bivši ambasador Srbije u Berlinu Milovan Božinović i objašnjava da on pruža mogućnost da se dijalog pomeri sa mrtve tačke.
„U toj proceni je naša vlast sigurno u pravu“, kaže Božinović, a predsednik Centra za proučavanje globalizacije Dejan Miletić ukazuje na drugi bitan momenat, a to je da su Merkelova i predsednik Srbije izgradili odnos poverenja, koji može pozitivno da utiče na rešavanje izazova na Balkanu.
Miletić, međutim, ne veruje da od Nemačke, odnosno susreta Merkelova—Vučić 13. maja, možemo da očekujemo trajno rešenje, već samo bolje razumevanje srpske situacije i stvaranje uslova da se u doglednom roku stvari reše.
„Treba imati u vidu da Nemačka politika ima jednu konstantu, te da ta konstanta nije u skladu sa kompromisima koje Srbija traži kako bi izgradila trajno rešenje na Balkanu“, primećuje Miletić.
Božinović pak veruje da je, u situaciji u kojoj je dijalog evidentno u krizi, potrebno da značajne zemlje nešto učine, da nas približe i poguraju stvari.
Pitanje je samo — u kom pravcu?
U tom pitanju je i prostor, ma kako sužen, na koji računa predsednik Vučić, čovek koji, kako je to ovih dana rekao jedan srpski novinar, ništa od Kosova i na Kosovu nije izgubio, a od kojeg se očekuje, i ovde, u Srbiji, i van nje, da sačuva šta se sačuvati može.
Stoga, kako se pretpostavlja, Vučić i ide u Berlin kod kancelarke da proveri šta se još može obezbediti.
Iako su svetski politički centri negde jasno a negde u rukavicama rekli šta se od Srbije očekuje, Vučićeva šansa, a time i šansa Srbije, leži u činjenici da priča sa Srbijom nije završena.
Predsednik Srbije taj razgovor više, očigledno, neće da vodi za stolom sa Tačijem, u situaciji u kojoj je jasno da Tači ništa ne odlučuje i posle događaja na Kosovu koji su Prištinu teško kompromitovali čak i kod saveznika i mentora u međunarodnoj zajednici.
U tom svetlu treba gledati i pitanje — šta Vučić može da očekuje od kancelarke, sa kojom ne razgovara birokratskim jezikom evropske administracije, već praktičnim i jasnim rečnikom.
Kosovo je, naime, kompleksno pitanje. Ne samo pitanje statusa, već i niz pitanja koja iz toga proizlaze, a koja takođe moraju biti rešena sveobuhvatnim sporazumom o normalizaciji odnosa.
Predsednik Vučić ni u jednoj izjavi nije ostavio dilemu da Kosovo za nas nije gola teritorija, već teritorija na kojoj žive Srbi, kojima se moraju garantovati prava.
Tu je i pitanje imovine, o kojoj Priština neće da razgovara, potom pitanje zamrznutih para od privatizacije srpskih kompanija, rudnog bogatstva, Gazivoda, Trepče…
Merkelova je neko ko to može da razume. Kao i argumentaciju, koju joj, svakako, predočava Vučić — da se Srbija, ključna zemlja regiona, ne sme ostaviti bez ičega u rukama.
Tanjug