Godinu dana po osnivanju Arapske lige (AL), 1946, mnogi arapski novinari pitali su se je li organizacija koja je osnovana godinu dana ranije, 22. marta 1945, zaista sila ili oruđe u tuđim rukama. O tome je te 1946. pisao i analitičar uglednog američkog „Forin afersa“ Bernard Vajnrib.
Zamišljena u kabinetima britanskog „Forin ofisa“ 1942. kao organizacija arapskih država, koja bi se, zajedno sa saveznicima suprotstavila nacizmu, Arapska liga osnovana je tri godine kasnije, pošto je rat završen, a nacisti poraženi.
Samim tim i ciljevi koji su pred nju postavljeni promenjeni su i ticali su se dekolonizacije i rešenja palestinskog pitanja.
Međutim, pitanje postavljeno 1946. još je aktuelno, na 73. godišnjicu postojanja organizacije, koja je sa prvobitnih šest narasla na 22 članice. Sa druge strane, kritičari AL i njenog (ne)delovanja tvrde da se radi o organizaciji koju je pregazilo vreme.
Arapska liga rastrzana je danas između nekoliko izazova koji more ceo arapski svet — kako izaći iz krize koja je zahvatila arapske zemlje posle „Arapskog proleća“, građanskog rata u Siriji, nestabilne vlasti u Iraku, islamskog fundamentalizma, rata u Jemenu koji odnosi stotine hiljada nevinih žrtava… I, naravno, još nerešeno palestinsko pitanje.
Nekadašnji lideri arapskog sveta, kakav je bio Egipat (Siriju da ne pominjemo) kao da ustupaju mesto novim liderima, zemljama sa Arabijskog poluostrva predvođenim Saudijskom Arabijom.
Arapske zemlje još nisu uspele da se izbore za položaj subjekta međunarodnih odnosa. S obzirom da je Bliski istok poprište sukoba velikih sila, one su, čini se, i dalje objekat, što pitanje postavljeno 1946. čini aktuelnim.
Kao i brojne druge institucije koje su bile dizajnirane za okvir Hladnog rata, AL se suočava sa velikim izazovima i mnogim problemima u traženju novog identiteta i nastojanju da bude delotvoran okvir za afirmaciju interesa svojih članica, kaže nekadašnji srpski ambasador u Egiptu i pri Arapskoj ligi, Dragan Bisenić.
„Trenutno, AL nalazi se u jednoj od većih kriza otkad postoji, prvenstveno zbog izuzetno velikog broja ratnih sukoba u zemljama koje su članice AL. Ti sukobi prevazilaze mogućnosti organizacije da budu rešeni i zbog toga AL ima problem, kako u delovanju, tako i u planiranju svojih akcija“, objašnjava Bisenić.
Jedan od načina na koji je AL pokušala da se suoči sa vojnim izazovima bilo je nastojanje da se stvore zajedničke arapske vojne snage. Međutim, kako Bisenić kaže, posle nekoliko prvih ambicioznih sastanaka, nije se otišlo daleko, upravo zbog divergentnosti članica Lige, kao i urođene konkurencije među arapskim državama.
Međutim, AL i dalje ima važnu i značajnu ulogu u reprezentaciji arapskog sveta na međunarodnoj sceni, kaže Bisenić. U UN arapske zemlje relativno uspešno uspevaju da formulišu koherentne stavove o određenim pitanjima spram drugih delova sveta, ali ostaju pitanja i krize koje dovode ili su dovele do podela u samom arapskom svetu. Takve krize su, prema Bisenićevim rečima, Sirija, Irak, rat u Jemenu i, u određenoj meri, odnos prema nearapskim državama kao što su Iran, Turska i Izrael.
„Pitanje postojanja AL jeste kompleksno, ali ona u suštini, po svemu sudeći, odoleva izazovima koji se pred nju postavljaju i verovatno je da će uspeti da pronađe novi identitet“, kaže Bisenić.
Jedan od prelomnih trenutaka za Arapsku ligu bio je početak „Arapskog proleća“, pokreta koji je u mnogim arapskim zemljama doveo do promene režima i do građanskih ratova u Libiji i Siriji.
„Arapsko proleće“ je u izvesnom smislu promenilo odnos snaga u AL. Međutim, njihov uticaj ne bi trebalo precenjivati, smatra Kiril Semjonov, šef Sektora za islamske studije u moskovskom Institutu za inovativni razvoj.
„Recimo, dok je Mubarak bio na vlasti, Egipat je bio strateški saveznik Saudijske Arabije i drugih zemalja regiona. Ali nakon pada njegovog režima došlo je do jačanja tih veza i može se reći da je Saudijska Arabija postala sponzor Egipta. Promenila se uloga Katara, koga Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati sada pokušavaju da izoluju. Inače, AL nikada nije bila sinonim za stabilnost, u njenim redovima je uvek bilo turbulencija“, objašnjava on.
Kada je reč o ulozi koju AL ima u sirijskom konfliktu, Semjonov podseća da su svojevremeno pobunjenici bili priznati kao zvanični predstavnici Sirije u AL, bez obzira na to što se u Ustavu ove organizacije pominje poštovanje postojećeg državnog uređenja u svim zemljama članicama AL. S druge strane, AL je podržala formiranje zona deeskalacija u Siriji, koje je predložila Rusija.
„AL podržava mirovni proces u Siriji, pri tome je ova organizacija i dalje protiv režima Bašara el Asada. U AL smatraju da je formiranje zona deeskalacije u skladu sa rezolucijom SB UN 2254, koja podrazumeva, prema njihovom tumačenju, odlazak Asada i stranke BAAS sa vlasti. Odnos AL prema Bašaru el Asadu se ne menja: oni ga smatraju ratnim zločincem. Istovremeno, AL se takođe zalaže za to da budućnost Sirije zavisi od odluke sirijskog naroda, ali ova odluka treba da bude doneta tek nakon što Asad izgubi administrativni resurs i mogućnost da utiče na sirijski narod. Aktuelna vlast u Damasku skoro da nema saveznika u AL“, kaže Semjonov.
Prema spornim pitanjima unutar arapskog sveta, AL je prošla kroz evoluciju i promenu, koja je zavisila od samog rukovodstva organizacije, kaže Bisenić.
„Sirija je bila isključena iz delovanja AL, formalno ona je to i dan danas, ali AL održava kontakte i nastoji da bude konstruktivan činilac ili bar učesnik u traženju rešenja za sirijsku krizu.“
Prema izolaciji Katara i ratu u Jemenu, kao i drugim kriznim žarištima unutar arapskog sveta, generalni stav arapskih zemalja je da podržavaju Saudijsku Arabiju, koja, prema Bisenićevim rečima, postaje dominantna sila unutar AL.
Međutim, i ta podrška ima različite domete i različite dimenzije. Veliki broj Arapa iz drugih država radi u Kataru i čak zauzima značajne pozicije. Stoga su mere drugih arapskih država prema Kataru blaže od mera koje sprovode Saudijska Arabija i saveznici.
Slično je i sa sukobom u Jemenu. Dok neke države aktivno podržavaju Saudijsku Arabiju i njenu vojnu akciju protiv južnog suseda, podrška ostalih je deklarativna ili logistička, kaže Bisenić.
„Ceo arapski svet nalazi se, u ovom trenutku, u jednoj velikoj tranziciji i jednoj velikoj evoluciji, tako da je i sama Arapska liga primorana da prati taj proces“, kaže Bisenić.
Za razliku od Bisenića, Semjonov ne deli optimizam kada je u pitanju budućnost AL, koja je prema njegovim rečima danas isključivo savetodavni organ. Njeno vreme je prošlo i sada se sva sporna pitanja u arapskom svetu rešavaju bilateralnim ili multilateralnim dijalogom.
„Jedina stvar o kojoj se slažu sve članice AL je Palestina. Pritom, unutar organizacije nema jednistva kada je reč o saradnji sa Izraelom. Recimo, Saudijska Arabija zalaže se za dijalog, dok Alžir to odbija. U prethodnim periodima AL sprovodila je zajedničku politiku antiimperijalizma i uticala na unutrašnju situaciju u zemljama članicama, rešavala je probleme poput jemenske krize. Sada od toga nema ništa, jer se svet promenio i, na primer, Saudijska Arabija i Katar imaju mnogo manje zajedničkih stavova nego što imaju Saudijska Arabija i Pakistan, iako Pakistan uopšte nije arapska zemlja“, zaključuje Semjonov.