U svoj prvoj samostalnoj vojnoj akciji posle raspada SSSR-a, ruska vojska zauzela je prištinski aerodrom Slatina. To se dogodilo neposredno posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma i povlačenja jugoslovenske vojske sa Kosova i Metohije 1999.
Iznenađen, tadašnji glavnokomandujući NATO-a američki general Vesli Klark, naređuje tadašnjem komandantu Kfora, britanskom generalu Majklu Džeksonu da zaposedne aerodrom i istera Ruse sa njega, ako treba i oružjem. Međutim, Džekson odbija naređenje, uz reči da ne želi da započne treći svetski rat.
Za razliku od Klarka, koji je prvenstveno bio političar, a tek potom vojnik, Džekson je bio vojnik i samo vojnik, ali dovoljno potkovan istorijskim i političkim znanjem da bude svestan šta znači udariti oružjem na rusku vojsku.
Od te, sada već davne 1999, stvari na Zapadu nisu se nimalo promenile nabolje, naprotiv, među visokim oficirima više nema vojnika, kao da se generalski čin ne zaslužuje u trupi, na bojištu (kojih je napretek), već političkim angažmanom.
Zato su se dve američke i jedna britanska podmornica zaglavile u arktičkom ledu uvežbavajući napad na Rusiju. Da može da čuje ovu vest, Napoleon bi se zlurado nasmejao; Guderijan bi, onako vojnički, pruski, kroz zube, prokomentarisao nešto u stilu „lepo sam govorio“.
Međutim, začuđujući je stepen nepoznavanja istorije koji pokazuju zapadni generali, iako su, sigurni smo, na vojnim akademijama koje su završili prošli kroz veoma iscrpan kurs vojne istorije.
Ne udara se na Rusiju, čak ni u simulacijama, po zimi. Zima je najverniji ruski saveznik, njeno pomoćno oružje, uvek joj ide naruku. To je pouka koju će američki generali i admirali, a pogotovo američki admiral Džems Pits, prema čijim rečima je prisustvo američke flote u arktičkom regionu garant bezbednosti zemalja EU, naučiti iz iskustva kada moćne nuklearne podmornice, ponos američke i britanske flote, ne mogu da izađu na površinu kako bi ispalile projektile.
Ko nema u glavi ima u nogama, kaže srpska poslovica. Istorija je učiteljica života, kažu stari Latini. Američki generali i admirali, jaki na rečima pred Kongresom, očigledno su odabrali srpsku poslovicu za svoj moto.
Jer u suprotnom bi se prisetili kako je po zimi u Rusiji prošao Napoleon. Bonaparta je okupio armiju od skoro 700.000 vojnika i 24. juna 1812. napao Rusiju. Ruska vojska branila se taktikom spaljene zemlje i izbegavajući velike bitke. Francuzi su zauzeli napuštenu i zapaljenu Moskvu, ali ne porazivši rusku vojsku i bez snabdevanja, bili su prinuđeni na povlačenje.
Povlačenje francuske vojske po zimi pretvorilo se u kataklizmu epskih razmera. Svega 22.000 vojnika preživelo je i vratilo se u Francusku.
Ili su mogli da se prisete događaja iz bliže prošlosti, pa da se podsete kako je prošao Vermaht u Drugom svetskom ratu. Hitler je Rusiju napao dva dana ranije nego Bonaparta, 22. juna 1941, ali je i njega zaustavila ruska zima.
Napavši silom od 3.200.000 vojnika i sa preko 3.000 tenkova, ni Hitlerove armije nisu mogle da se izbore sa snegom i ledom. Ishod ovog pohoda bio je da je Crvena armija ušla u Berlin i slomila nacizam.
Mogli su, na kraju krajeva da konsultuju nekog pravog vojnika, poput generala Džeksona. Međutim, pravi vojnici poput Džeksona savetovali bi im da umesto da se spremaju za agresiju, pokušaju da se dogovore kako bi se izbeglo prolivanje krvi.
A da američki generali znaju malo više o ratovanju, a manje o politici, setili bi se kako je prošla britanska laka konjica kod Balaklave u Krimskom ratu 1854. Tada zima nije bila ruski saveznik, ali je ruska artiljerija pokosila Britance, koji su se povukli sa teškim gubicima.
Jastrebovi su, izgleda, spremni na sve osim da slušaju razum. Na Arktiku nema nikoga i ničega osim američkih podmornica. Od koga one štite Evropu znaju samo američki političari-generali. Jer Rusija, ni u kratkoročnim niti u dugoročnim planovima nema nameru da ikoga napada.