U leto 1974. godine, veliki i neuobičajen brod otisnuo se na okean iz Long Biča u Kaliforniji. Zaputio se prema središtu Tihog okeana odakle će, hvalili su se njegovi vlasnici, pokrenuti revolucionarnu novu industriju. Opremljen najmodernijom opremom za bušenje, uveravali su, brod je bio dizajniran za pronalaženje nezamislivog bogatstva skrivenog u dubokoj morskoj tami.
Ekspedicija je nazvana najodvažnijim korakom u otvaranju nove granice podmorskog rudarenja. Granice koja će, kako su se nadali, pronaći vredne metale u stenama ispod morskog dna.
Ipak, postojao je jedan mali problem — cela ekspedicija bila je najobičnija laž.
Hladnoratovska prevara nezamislivih razmera
Radilo se o hladnoratovskoj prevari zapanjujućih razmera koja će, kako se pokazalo, ostaviti duboke implikacije pola veka kasnije.
Prava meta posade ovog velikog broda bila je izgubljena sovjetska podmornica. Šest godina pre, podmornica K-129 potonula je oko 2.500 kilometara zapadno od Havaja dok je prenosila balističke nuklearne projektile.
Uprkos opsežnoj potrazi, Sovjeti nisu uspeli da lociraju podmornicu. No američka mreža podvodnih prislušnih uređaja detektovala je eksploziju koja je odvela Amerikance do olupine. Ležala je na dubini od gotovo pet kilometara, dublje od bilo koje pređašnje olupine. Oružje i tajni kodovi bili su izvan dosega sovjetskog neprijatelja.
Kako je CIA skovala Projekt Azorijan
Usred borbe za vojnim napretkom, podmornica je predstavljala krunski dragulj — šansu za istraživanje sovjetskih nuklearnih projektila i mornaričkih komunikacija. Zato je CIA skovala hrabar plan, Projekt Azorijan, čiji je cilj bio da vrate podmornicu. I to bi bilo dovoljno teško, ali postojao je još jedan izazov — izvesti zadatak bez ruskog saznanja. Špijuni su morali da stvore dimnu zavesu, pa su se pretvarali da istražuju mogućnost dubokomorskog rudarenja.
Kampanja je uveravala da su Amerikanci u potrazi za manganovim grumenjem veličine krompira, koji su razbacani širom dubokog okeanskog dna. Trebao im je i vođa, čovek koji stoji iza svega, neko dovoljno bogat i ekscentričan da bi bio uverljiv. Povučeni milijarder Hauard Hjuz bio je savršen za tu ulogu. Hjuz je pristao da učestvuje i, u njegovo ime, dizajniran je dotad neviđeni brod nazvan „Hjuz glomar eksplorer“.
Brod je u tajnosti opremljen uređajima kakvi su dotad viđeni samo u filmovima o Džejmsu Bondu. Trup broda imao je velika vrata koja su mogla da se otvore i stvore „Mesečev bazen“, podvodni otvor dovoljno veliki da u njega mogu da smeste sovjetsku podmornicu. Skriven od pogleda u brodskoj unutrašnjosti postojao je mehanizam s velikim „kandžama“, koji bi uhvatio podmornicu, povukao je na površinu i smestio unutar trupa.
Trebalo je sve do 1974, šest godina posle potonuća podmornice, da CIA bude spremna za misiju. Cena projekta bila je vrtoglavih petsto miliona dolara, što je tada bio ekvivalent izgradnji nekoliko nosača aviona i slanju misije „Apolo“ na Mesec.
Niko nikad nije pokušao nešto toliko veliko na tolikoj dubini. Sama sovjetska podmornica težila je gotovo 2.000 tona, ali problem je bila i debela čelična sajla duga pet kilometara, koja je morala da je izvuče na površinu. Uz to, CIA je morala da osmisli revolucionarne sisteme koji su osiguravali stabilnost broda za vreme transporta podmornice.
Zavera zavarala Sovjete, ali i američke univerzitete
Dejv Šarp, jedan od ljudi iz CIA je opisao zastrašujuće trenutke tokom kojih su se svi na brodu pribojavali da će okeanski talasi da rastrgnu neobično plovilo.
Ali ono što ih je još više zabrinjavalo bila je ruska sumnjičavost. Kako bi ih uverili da je Hauard Hjuz iskreno zainteresovan za eksploataciju mangana, rukovodioci misije održavali su konferencije za novinare na kojima su u detalje objašnjavali planove rudarenja.
„Učinili smo da se rudarenje morskog dna čini mnogo verodostojnijim“, kaže Šarp. „Zaista smo prevarili mnogo ljudi i pravo je čudo da se priča održala toliko dugo“, dodaje.
Zavera je bila toliko uverljiva da su američki univerziteti pokrenuli smerove dubokomorskog rudarenja, a cene deonica uključenih kompanija lansirane su u nebo.
„Ljudi su smatrali: Ako je Hauard Hjuz uključen u to, moramo biti i mi“, rekao je Šarp.
Katastrofa koje su se svi pribojavali
Izronila je još jedna komplikacija. Za uspešno izvršenje misije bilo je potrebno mirno more, a to je bilo moguće jedino leti. Ali baš kad je projekat trebalo da započne u leto 1974, američki predsednik Ričard Nikson putovao je u Moskvu na mirovne pregovore. U strahu da Sovjeti ne uhvate Amerikance kako pokušavaju da ukradu podmornicu, Nikson je naredio da operacija ne može da počne dok on ne napusti Moskvu.
Šarp se priseća kako stvari nisu išle kao podmazane. Pumpe i komunikacije su neprestano pucale, a velike vibracije su tresle brod. Mehanizam za prihvatanje podmornice njihao se napred-nazad zbog talasa. Začudo, velika „kandža“ je ipak uspešno zgrabila podmornicu. Ali tada se dogodila katastrofa.
U jednom trenutku tokom izrona, naprezanje je postalo prejako, deo „kandže“ je pukao i veći dio podmornice strovalio se natrag na dno. Samo prednji deo podmornice su uspeli da izvuku. Tela šestorice sovjetskih podmorničara su izvađena, a kasnije su formalno pokopani na moru.
Nuklearni projektili i knjige s tajnim kodovima nikad nisu pronađeni. Zvanična istorija CIA tvrdi da je operacija bila jedna od najvećih obaveštajnih prevara za vreme Hladnog rata.
Godinu kasnije, u javnost su pušteni detalji operacije, a planovi za vađenje preostalog dela podmornice su propali.