Stručnjak za programiranje Anton Pankratov objašnjava da ipak začuđujuće veliki broj ljudi veruje u istinitost sadržaja ovih video-zapisa i čak započinje diskusije sa onima koji pokušavaju da ih ubede da je to samo prevara.
Za pravljenje ovih video-klipova danas se koriste programi, ali se primenjuje i određeni psihološki pristup kako bi se gledaoci „navukli“ da poveruju u njihovu istinitost. U vreme kada kompjuterska tehnologija nije bila razvijena kao danas kao pozadina se koristilo specijalno zeleno platno „hromaki“. Uz pomoć ove zelene pozadine (ređe plave), mogla se koristiti, na primer, igračka dinosaurus i u kombinaciji sa snimcima napravljenim uz različite objektive stvoriti privid da je čovek zaista stajao pored ovih izumrlih bića.
Hromaki se i danas uz pomoć kompjuterskih programa aktivno koristi u postprodukciji. Osim toga, danas se koristi i tehnologija „hvatanja pokreta“ (motion capture), kada se akteru klipa oblači specijalni kostim sa svetlećim markerima. Upravo ovi markeri su ključni, jer ih u postprodukciji „prati“ specijalni program kojima su oni pokazatelj pokreta, kada već dođe do faze animacije. Ove dve tehnike u kombinaciji daju najrealnije prikaze fantastičnih scena, ali su zasad one prilično skupe i komplikovane za kućnu upotrebu. Zato amateri za pravljenje „fantastičnih“ klipova ili onih koji navodno prikazuju neke paranormalne pojave koriste tehnologiju kombinovanja snimaka sa jako zamućnim delovima kadra i još neke sitne „cake“.
Naš sagovornik kaže da se uz pomoć ovih trikova mogu dobiti prilično primitivni video-klipovi koji ne mogu da se porede sa gotovo realnim prizorima u savremenim blokbasterima.
„Zato se uspešnost ovih amaterskih klipova postiže zapravo psihološkim pristupom. Tu mislim najpre na upotrebu različitih ’strašnih‘ zvukova u pozadini, koji bi trebalo da proizvedu osećaj paničnog iščekivanja užasa koji sledi. Tu je i ’efekat stada‘ sa upotrebom zvukova iz pozadine i samih aktera snimka. Osim toga, koristi se i ’podmetanje‘ realnih snimaka i u tom smislu odličan je primer to da je deo publike kultni niskobudžetni horor ’Veštice iz Blera‘ doživeo kao dokumentarni film. Naime, ovaj film su navodno snimili studenti koji su prethodno nestali, pa se potom javio stil ’pseudodokumentaristika‘. Može se reći da svi ovi popularni klipovi sa interneta zapravo predstavljaju ovaj kvazistil“, objašnjava Pankratov.
„Pomeranje predmeta je stari trik, odavno poznat čak i deci, a koristi se najobičniji najlon za pecanje“, razbija mitove naš sagovornik.
A svi „duhovi“ na snimcima se mogu objasniti na sličan način, kao na primer:
„Tajanstvene figure koje se pokreću na snimcima lošeg kvaliteta — često su rezultat ’razmazivanja‘ snimaka u najjednostavnijim programima za obradu klipova“, zaključuje Pankratov.