Slično će i Endru Veber, pomoćnik sekretara za odbranu u administraciji Baraka Obame zadužen za američki nuklearni arsenal, koji novi plan naziva „opasnom ludošću koja povećava mogućnost izbijanja nuklearnog rata“.
Dokument koji je izazvao ovakve reakcije, američka nuklearna doktrina za 2018. koja je objavljena prošlog petka, tvrdi da se „Amerika suočava s međunarodnom bezbednosnom situacijom koja je kompleksnija i zahtevnija nego ikada od kraja Hladnog rata“. Zato je, umesto dalje redukcije nuklearnog arsenala, neophodna njegova modernizacija, uz podrazumevajuća povećana novčana ulaganja od preko bilion — hiljadu milijardi — dolara. A kao glavne pretnje Americi navedene su, naravno, Rusija i Kina, a za njima i Severna Koreja i Iran, iako se međunarodnim sporazumom on odrekao svojih nuklearnih planova.
Postaje li svet još opasnije mesto nego što je bio? Da li je zbog toga Evropa naročito ugrožena, kao što tvrdi nemački šef diplomatije Zigmar Gabrijel? Sledi li nova trka u naoružanju, i koliko je daleko uopšte Amerika voljna da ide u daljem zaoštravanju odnosa s Rusijom i Kinom?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili novinar i urednik „Politike“ Bojan Bilbija i Aleksandar Mitić, predsednik Centra za strateške alternative.
Nova nuklearna doktrina, za razliku od prethodne iz 2010, akcenat stavlja na modernizaciju američkog nuklearnog arsenala umesto na njegovu redukciju i čak, kako navodi „Njujork tajms“, „eksplicitno odbacuje Obaminu nameru da nuklearno oružje ima sve manju ulogu u odbrani Amerike“.
„Uvod u ovaj dokument, koji je napisao sekretar za odbranu Matis, daje objašnjenje ove promene stava, a to je Rusija. Konstatuje se da se ona vratila na svetsku scenu, i da je u toku takmičenje velikih sila“, kaže Aleksandar Mitić.
„Amerikanci su u jednome u pravu — Rusija jeste razvila taktičke nuklearne kapacitete, to jest kapacitete koji omogućavaju ograničene nuklearne udare. Ono što prećutkuju, međutim, jeste zašto je Rusija usvojila takvu nuklearnu doktrinu“, navodi „Sputnjikov“ sagovornik: „Ključni momenat je NATO agresija na našu zemlju 1999, kada je Rusija shvatila na šta je sve Vašington spreman da bi ostvario svoje interese, kršeći međunarodno pravo. To je u Moskvi shvaćeno kao poslednja opomena i priprema za moguće intervencije u okruženju Rusije, pa i na samoj njenoj teritoriji, s obzirom na tadašnju podršku Zapada čečenskim separatistima. Tada je u Rusiji počela da se stvara strategija čiji je cilj da se spreči svaka pomisao agresora da može da je napadne a da mu ne bude naneta ogromna šteta, a tu štetu bi moglo da mu nanese samo taktičko nuklearno naoružanje“.
„Ruskim doktrinama iz 2010. i 2015“, objašnjava Bojan Bilbija, „predviđeno je da, u slučaju egzistencijalne pretnje opstanku države, može prva da upotrebi nuklearno oružje, što je bila poruka svim potencijalnim agresorima da ne pokušavaju da napadnu Rusiju jer će ona uzvratiti svim sredstvima“.
Upravo u tome i leži osnovna razlika između ruske i američke nuklearne doktrine, ukazuje Mitić: „Suština priče jeste pitanje u koje će se svrhe koristiti ovo oružje. Nije isto ako će se koristiti u slučaju samoodbrane od agresije, kao što navodi Rusija u svojim doktrinama, ili u takozvanim humanitarnim intervencijama koje za cilj imaju promenu režima, a zna se ko je poznat po tome“.
„U poslednjih desetak godina Rusija je shvatila da svet postaje sve manje bezbedan, i da se NATO baze približavaju njenim granicama. To ju je nateralo da napravi ogroman, pre svega tehnološki preokret, i krenula je džinovskim koracima da razvija svoje strateške nuklearne kapacitete. Takvom tehnologijom Amerika ne raspolaže, što i sama priznaje“, kaže Bojan Bilbija.
A zbog razvoja ruskog naoružanja, kako konvencionalnog tako i nuklearnog, „došlo je do zabrinutosti Vašingtona da ima sve manje aduta u svojoj ofanzivnoj, to jest agresivnoj spoljnoj politici“, navodi Mitić, „i upravo zato je NATO bio izuzetno oprezan i 2008. prilikom ruske intervencije u Gruziji, i 2014. prilikom prisajedinjenja Krima“.
S druge strane, „iako američki vojni budžet iz godine u godinu raste, efikasnost američke vojske ne raste, pogotovo ne tim tempom, zbog čega i ne mogu da ostvare sve svoje geopolitičke ambicije“, navodi Bojan Bilbija. „Zato im je sad i potrebna nuklearna pretnja kojom bi mogli da zastrašuju druge, a u slučaju potrebe i da je ostvare“.
Upravo iz tog razloga, posebnu zabrinutost širom sveta izaziva najavljeni razvoj taktičkih nuklearnih glava, nuklearnih bombi manje razorne moći. Razvojem takvog oružja „predsednik će biti u većem iskušenju da ga upotrebi“, navodi „Njujork tajms“, s čijom je ocenom saglasan i Mitić, podsećajući da Rusija na to upozorava već duže vreme: „Nema nikakve dileme da će razvoj taktičkih nuklearnih glava sniziti prag za korišćenje nuklearnog oružja“.
Na povećanje nuklearnih napetosti, po izlasku ovog američkog dokumenta, upozorio je i Zigmar Gabrijel, koji kaže da više nuklearnog oružja nije rešenje, ali i da je Evropa u naročitoj opasnosti zbog ove situacije.
„Pravo je pitanje zašto se EU, i Nemačka kao njena vodeća zemlja, ne distanciraju od američke politike dok još ima vremena, pre nego što kriza dodatno eskalira, a jasno je da ne postoji apetit za dalje sukobe niti za dalja izdvajanja za vojne budžete“, komentariše Mitić. „EU će i oko ovog pitanja biti podeljena; neke države — tri pribaltičke republike i Poljska — konstantno drže EU u strahu od navodne ruske agresije, a neke su se, poput Rumunije, previše stavile u funkciju Pentagona da bi mogle da imaju nekakvu distancu. S druge strane, Vašingtonu odgovara uloga zaštitnika, i jedna od poenti strategije jeste kontrola nad saveznicima koji zavise od američkog nuklearnog kišobrana“.
„Sve je ovo podizanje tenzija u funkciji održanja Amerike kao faktora koji presuđuje na evropskom kontinentu i sa kojim je neophodno sarađivati“, saglasan je i Bilbija, ukazujući ipak da Amerika sve više pribegava gruboj sili da bi postigla ovaj cilj, za razliku od ranijih vremena u kojima je saveznike privlačila takozvanim mekim sredstvima.
Iz Vašingtona je u decembru stigla Nacionalna bezbednosna strategija, u januaru Nacionalna odbrambena strategija, sada i nova nuklearna doktrina. U sva tri dokumenta se Rusija i Kina proglašavaju za glavne protivnike Sjedinjenih Država, a u međuvremenu je usvojen i takozvani „Kremaljski spisak“ najviših ruskih zvaničnika i biznismena koji bi mogli da se nađu na meti američkih sankcija. Pitanje je — koliko je daleko Amerika voljna da ide u zaoštravanju odnosa s Rusijom i Kinom, i sa kojim ciljem?
„Potpuno jasno da Amerikanci više nisu u poziciji da mogu previše da naškode bilo Rusiji bilo Kini, a kamoli potencijalnoj alijansi ove dve zemlje“, uveren je Bilbija, ukazujući na tumačenje po kome svi ovi dokumenti zapravo predstavljaju „odraz raskola koji postoji u samom američkom establišmentu“ na nacionaliste i globaliste koji ne žele da se odreknu vodeće uloge Amerike.
S tim u vezi, zaključuje Aleksandar Mitić: „Cilj ovih strategija jeste pokušaj što dužeg odlaganja neminovnog, a to je tranzicija u novi, multipolarni svetski poredak. Očigledno je da su SAD svesne te transformacije, to i otvoreno priznaju u ovim dokumentima, i sada žele da zauzmu što bolju poziciju u tom novom poretku, te je otuda jasno da će nastaviti sa svojom politikom pritiskanja Rusije i Kine i na vojnom, i na ekonomskom i na diplomatskom planu“.